ФИЛМСКА КРИТИКА: Нови хрватски филмови на Фесту '21

Пише Божидар Зечевић

16. 05. 2021. у 09:30

ФИЛМОВИ оца и сина Шербеџије главни су адути хрватског гостовања на овогодишњем Фесту, које је осмишљено као показна вежба доминације тамошњег филма над "регионом".

ФИЛМСКА КРИТИКА: Нови хрватски филмови на Фесту 21

Фото: В. Данилов

Да би ова вежба до краја успела, планирано је да се на фестивалу узме неколико главних награда, што неће бити тешко, с обзиром на бледа остварења "осталих". Главну улогу у свему томе има филм "Тереза 37" Данила Шербеџије, апсолутни победник прошлогодишњег пулског фестивала (златне Арене за најбољи филм, режију, сценарио и неколико других), који збиља јестe најбољи хрватски филм протекле сезоне.

Прича потиче равно из душе једне очајне и потпуно маргинализоване удате жене која не успева да се оствари ни у једном погледу, нарочито не у оном материнском, што се временом испоставља као узрок њене животне несреће. Сценаристкиња филма Лана Барић, која убедљиво игра ову жену, износи целу невеселу повест стварајући утисак да се пред нама догађа једна веродостојна лична драма, што је и главна вредност овог филма. Ако је тачно да биће играног филма чини онај "утисак стварности" око кога је Андре Базен још педесетих година прошлог века исплео целу своју онтологију филма, онда је ово прави пример присуства реалистичког и животног у уметничком филму фикције, одакле потиче и готово документаристичка фактура "Терезе". Све то носи Лана Барић са неподношљивом лакоћом свог "узалудног" постојања, чак и са извесном хуморном дистанцом. То вешто користи Шербеџија јуниор, свестан да држи у рукама једну ретку филмску причу која лако може да склизне у општа места. Локални колорит Сплита (али неки неочекиван, скалупљен у бетонске блокове и ламеле) помаже му у овоме као и низ ликова овог амбијента. И то је све. Није много, али плени својом једноставношћу и аутентичношћу.

Море, које се у "Терези" види и осећа као хоризонт, али увек у другом плану, главни је актер у филму старијег Шербеџије, под насловом "Рибање и рибарско приговарање", који потписује Милан Тренц. То је фина реконструкција духа ренесансе кроз један излет на пучину хварског властелина Петра Хекторовића, који се, на крају живота, враћа вечном, митском "пелагосу".

Раде Шербеџија је убедљив као бард једног целовитог животног и мисаоног искуства, протканог ренесансним сазвучјима целе епохе. Хекторовићево главно литерарно штиво - "рибарска еклога" под горњим насловом - приказује редитељ онако како се вероватно и догодило у стварности, као рибарску ексурзију у љубав и младост на мору, у ловишта између Брача, Хвара и Шолте. Двојица његових хварских рибара, Паскоје и Никола и њихов млади помоћник, говоре и певају "српским начином" (..."мој друже примили, како међ дружином вазда смо чинили"...), што Хекторовић описује у посвети исписаној сопственом руком, а аутори филма, наравно, нигде у филму не помињу. На српске корене хварског рибања и приговарања указују бугарштице о Краљевићу Марку и брату му Андријашу, као и чувена песма "И кличе девојка" (- ни "дјевојка" ни "дивојка"!), где се пева о двојици српских витезова са обале Белог Града на Дунаву, у коме се данас одржава овај филмски фестивал. Корени Хекторовићевог надахнућа губе се тако у магли векова, али и у филму, иначе скрупулозно обликованом у духу Хекторовићевог српског језика из средине ХVI века о коме је писао академик Александар Младеновић. Све ово је ипак некако уткано у стару чипку ове филмске елегије и стоји као добар пример евокације заједничког наслеђа, чему Раде Шербеџија даје видан допринос.

Приметна и свуда присутна склоност да се у савременом хрватском филму придев српски и именица Србин што мање или никако не користе дубоко се осећа и у филму "Зора" Далибора Матанића, који је и заснован на трагедији српског народа у Далматинској Загори после "Олује" из 1995. и етничког чишћења, које је у овим крајевима оставило пустош. Ова храбра одлука хрватског редитеља (својим филмом "Звиздан" освојио је 2015. године награду у програму "Известан поглед" у Кану) почиње приказом исељавања под притиском, којем је данас изложено српско становништво овог краја. Тај се живаљ у филму "Зора" не назива туђмановски "пучанство" нити икако. Неки људи, жене и деца којима су ту, у Цивљанима на Цетини, корени и постојбина и даље постоје, не дају се, али временом подлежу свакодневном притиску и претњама да продају и напусте своја огњишта.

Као да се уплашио од ове експлицитне реалности данашње Хрватске, Матанић бежи у све нејасније филмске метафоре и метонимије, којима се замагљује једна сурова стварност. До самога краја он се заплиће у неку врсту психоанализе, па онда антропологије демона, затим симболичке алегорије за коју гледаоцу не оставља никакав кључ и у коју на крају сасвим тоне. Последњи трзај побуњеног талента је фуриозни danse macabre у финалу, још једна у низу метафора којима се прикрива стање ствари. "На другој срани је језик", рекао би Базен, што све стоји на линији Матанићеве филмске поетике. Остао на пола пута, ни метафора ни алегорија, овај филм самим собом сведочи о једном тешком времену у коме демон истребљења хистерично понавља забезекнутим Србима у лице: "Имате све што вам треба, имате све што вам треба...".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)