ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Несигурна равнотежа интимности

Драгана Бошковић

05. 05. 2021. у 13:12

ТЕМА вештачке оплодње, из социјалног, партнерског, феминистичког, психолошког, етичког... аспекта је већ заморно много присутна у драмској уметности.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Несигурна равнотежа интимности

Новости

Иако отвара могућност за драматичан конфликт, психолошки различито мотивисан, она пречесто постаје медицински досије ове сложене процедуре коју су гледаоци предобро упознали и проучили.

Тена Штивичић, врло добар драмски аутор ("Три зиме", "Двије"...), у редитељки Алиси Стојановић и веома концентрисанима Хани Селимовић (Ева) и Милошу Тимотијевићу (Данијел) има достојне тумаче још једне расправе у театарској форми, о биологијом и традицијом наметнутој компетицији за животну оствареност. Цена се, овде, мери бројем инјекција (64), које Ева прима, да би се зачело дете. У тој процедури је, после десет година брака, однос брачних партнера, коначно, огољен до босих ногу (костим Јелисавета Татић Чутурило), којима ходају по склиској (фигуративно) косини сцене (сценограф Дарко Недељковић). Иритантна "њу ејџ" навлака, да се све мора дефинисати и образложити бескрајним психо-тортурама, од Еве чини врсту Бекетовог Крапа, који врти једну исту тему, до краја света.

Ова примедба се односи искључиво на ауторку, Тену Штивичић, која своју личну "голготу" претаче у уметничку форму. Алиса Стојановић је, сведеним, охлађеним приступом, дала прилику Хани Селимовић, пре свега, да (још једном) покаже коликом моћи располаже, да претежак драмски процес изведе тачно и експресивно, без иједног спољног средства, осим нервозног, растројеног геста, којим свако мало окреће деколте костима напред, или на леђа.

Атеље 212 је у Хани Селимовић добио нову боју, а драма "64" је прави изазов, који је глумица у потпуности искористила, да женску егзистенцијалну панику проласка времена, прикаже као усамљенички процес, без иначе лојалних пријатеља и иначе кооперативног партнера...

Милош Тимотијевић је био достојни "противник" у рату полова, уверљив у показивању интимне, а запретене потребе да очува своју мачо аутономију. Јелена Ђокић је своју феминисткињу Белу, Евину пријатељицу, пронела, уз четири кригле пива на послужавнику, освежавајуће и шармантно, а Владица Милосављевић (Евина мајка) и Бранислав Зеремски (Данијелов отац), написани су и протумачени као генерација много мање оптерећена традицијом од своје деце. Лик комшије Алекса (Иван Јевтовић), Еви привлачан, остао је нејасан, због необичне кореографије (глумац је и аутор сценског покрета), којом се све време кретао на сцени. Аватар Луна (Денис Мурић) искорак је из реалности телесног у већ испричаној причи о ВТО, визија, којом се Данијел отима од Евиног сталног притиска вербализовања Истине и Љубави. Доктор (Владислав Михаиловић) није својом неуротичношћу охрабрио оне који се за процедууру, одиграну у "64", тек спремају.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)