ПОЗОРИШНА КРИТИКА - БЕОГРАДСКИ ЦЕМЕНТ: Милан Рамшак Марковић: "Цемент Београд". Редитељ: Себастијан Хорват. БДП

ПО мотивима драме "Цемент" источнонемачког писца Хајнера Милера, Хорват и Марковић су, најпре у Љубљани и Загребу, а потом и у Београду, поставили трилогију различитих представа, као дијалог са оригиналним Милеровим делом.

Новости

Београдска је, по њиховој идеји обрачуна левице са левичарима, деменцију идеје једнакости и братства приказала супротстављањем младалачке енергије колективног јунака (Иван Заблаћански, Емир Ћатовић, Недим Незировић, Исидора Симијоновић, Марија Пикић, Бојана Стојковић) у првом делу, са растројством и менталном делузијом старости (Милена Зупанчич, Мики Крстовић), у другом.

"Цементирање" се, осим по далекој рефлексији на Милерово дело, огледало и у мучењу антиковид мерама десетковане публике у гледалишту БДП, претерано дугим трајањем плеса политичког манифеста (музика Драго Ивануша, покрет Ана Дубљевић), налик на мотив филма "Коње убијају...".

Ипак, познати активиста за равноправност Рамшак Марковић кроз импресивни покрет успешно пласира четрнаест прогресивних прогласа: "Отровани реалношћу", "Приватна својина", "Хоћемо да те упознамо", "Ову земљу неће градити крв других народа"... Политички манифест је тешко пратити у махнитом плесном кораку колективног јунака, борца за идеју о братству и толеранцији, импресивном, заводљивим, разиграним, авангардним буревесником... Шта остаје после њега (њих), кад публика прегура два и кусур сата кореографско/брехтовске "буке и беса"?...

Они се, у покрету, повлаче у позадину сцене, декоратери спретно постављају соцреалистички декор, Душан (Крстовић) леже на под, поред преврнуте столице, Соња (Зупанчич) долази, посрћу до троседа, седају...

Почиње игра двоје старих, као из "Дугог живота", летонске представе Алвиса Херманиса, овога пута са текстом, разломљеним асоцијацијама, флешевима свести, мучењем Душановим да дође до смисла речи и солидарним, утешним, пораженим тоном Соње, која из болнице доноси вест да им је једина кћер умрла. Без велике драматичности, далеко од сваке патетике, Душановом деменцијом сведени на Бекетове јунаке, од којих свако говори за себе, а њихов говор упија Универзум, не дозвољавајући му да достигне логични смисао, двоје старих раде своје рутинске вечерње радње, живот се, привидно, одвија, иако је јасно да га одавно нема.

Чини се да је, упркос препрекама, "Цемент Београд" послао жељену поруку.

И да је, после краја, када Душан у купатилу, куда је отишла, не налази Соњу, пред одлазак на починак, игра почела из почетка, ефекат би био потпуно исти - поражавајућа неизвесност, да ли се ова сцена, овај живот, заиста догађа, или је само одјек, траг ишчезлог разума и некадашње слоге, који светлосним годинама путују кроз васиону.

Шест младих глумаца су први део представа "Цемент Београд" извели једном душом, једним замахом, и штета је што је Хорватова погрешна мера трајања сцене ефекат врхунске игре младих учинила заморним. Мики Крстовић је бриљирао у улози Душана, крајње уверљив у смртоносном напрезању да артикулише свој одбегли ум и говор. Милена Зупанчич му је била достојна партнерка, Соња која се предала, већ отишла, али њена доброта, љубав и солидарност су остале ту, са њим, и даље...

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Морал (ни)је у моди - "Пучина" редитеља Егона Савина

17. 04. 2021. у 13:34

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Шта би дао да си на мом месту?

13. 04. 2021. у 19:28

Култура

1 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Успомене, флешеви, измишљене ситуације, конструкција - "Тихо тече Мисисипи" Владимира Табашевића

10. 04. 2021. у 10:40

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Метафизичко путовање ка себи од себе

05. 04. 2021. у 10:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације