ПОЗОРИШТЕ МОЖЕ ОСНАЖИТИ ДРУШТВО: Редитељ Ивица Буљан о вечерашњој премијери представе "Тихо тече Мисисипи" у Београдском драмском

У ПИШЧЕВОЈ драматизацији пред публиком Београдског драмског вечерас ће први пут бити изведена представа "Тихо тече Мисисипи" Владимира Табашевића, с потписом хрватског редтеља и директора Драме ХНК Ивице Буљана.

Фото И. Маринковић

Гост из Загреба један је од најзначајнијих позоришних стваралаца у региону - лауреат Стеријине награде у Србији, "Гавелине" у Хрватској и "Борштникових сусрета" у Словенији. Свестрани уметник широког образовања, завршио је француски језик и компаративну књижевност, писао позоришне критике, био један од оснивача Мини-театра у Љубљани, режирао у Словенији, САД, Немачкој, Француској, Италији, Мађарској, Португалији, Белгији, Обали Слоноваче... Добитник је бројних признања и носилац Одликовања витеза реда уметости и књижевности Владе Француске републике. Овог пута, одлучио се да на Црвеном крсту постави дело младог, вишеструко награђиваног писца.

Табашевићеви романи не прате линеарно радњу, састављени су од поетских слика и игри речи. Како сте све то "преточили" у позоришну представу?

- Владимир Табашевић је писац који јако негује стил. Много важније од ланчане нарације код њега је асоцијативно грађење призора. О режији сам највише научио проучавајући архитектуру драма Бернард-Мари Колтеса и Хajнера Милера, особито оних ранијих. Колтес је тако према романима Горког, Достојевског и Селинџера написао драме које укључују наше предзнање о, рецимо, "Злочину и казни", "Детињству" и "Ловцу у житу". Пошао сам од претпоставке да је "Мисисипи" један од најчитанијих савремених романа и да публика поседује барем лабаво знање о причи. Зато сам предложио Табашевићу да прати пробе, и уместо адаптације, напише нови текст у којем ће се позната лица наћи у новим ситуацијама. Као кад су се Линчови јунаци из "Твин Пикса" нашли у филму "Ватро, ходај са мном". Или кад Милер у "Хамлетмашини" испремешта ликове и ситуације из Шекспировог "Хамлета"

Ово је роман о одрастању дечака Денија, али и умирању једне земље?

- Писац деликатно обликује адолесцентске жудње, приказује их у нелинеарном низу, од неког данашњег времена из света романа, враћајући се унатраг, па опет у садашњост. Денија упознајемо у тренутку кад је прешао праг зрелости. Паралелно живи две везе, једну с драматуршкињом, другу с пријатељем Пеђом, који је персонификација Сунца. У том спортском призору на јадранској плажи присећа се својих родитеља из касних осамдесетих. Кроз њихову несретну причу, као далека грмљавина, осећа се тутањ рата који је уништио привид среће тог времена. Отац Романо, изгледа Хрват (а слутимо да је у том времену националност постала важан идентификацијски фактор), гине као каскадер на снимању филма о Косовском боју. Мајка се преудаје за породичног пријатеља, психијатра Лудића, који Денију постаје очух. Табашевићев младић као да је изашао из филмова Ларија Клерка или Гас ван Санта, па као у роману, представа бележи његов ток мисли, често заокупљен сексуалношћу и преиспитивањем идентитета.

ПРИПРЕМЕ Весна Чипчић, Јана Милосављевић и Владимир Табашевић, Фото Танјуг

Прича говори и о блискости, губитку и припадању... Шта је вама било најважније да "испричате" на сцени?

- До ове представе посредно је дошло преко сценографа Александра Денића, с којим сарађујем већ дуго времена. Заједно с њим и композитором Митјом Врховником Смрекаром сам у Сплиту, Љубљани и Загребу, а сад у Београду, направио становити постујугословенски циклус у чијем су средишту млади јунаци чији су животи обележени политичким и економским ломовима. У дијалогу с Табашевићем, нисмо се оптерећивали преношењем приче, већ грађењем новог света који на театарској разини одговара рељефу текста. То нас је доводило до сусрета с перформансом, физичким театром, изведбама музичких деоница уживо, психолошким сценама. Створили смо жив материјал који вибрира све време представе.

Шта вас, иначе, посебно занима у театру?

- Особно ме занима дивља уметност која експериментише, дише, у којој се ради на стилу, форми, изразу, а која копа по темама које нису нужно угодне. Као што у литератури волим скандинавске ауторе, Бјорнбуеа, Кнаусгора, Французе Едуара Луија и Дидијеа Ерибона, Американца Гринвела, у театру ми је занимљив Мило Рау, који на предлошцима филмова, књижевних дела, али и црних хроника у новинама, ради ангажоване представе. О насиљу у друштву, политичкој репресији, затирању рањивих скупина. Али у томе није дидактичан, већ документарност комбинује с изразито емоционалним приступом.

Весна, Бранка, Милан...

Уз Весну Чипчић, коју познајем годинама (а први пут радимо заједно), и Бранку Катић коју добро знам из филмова, у представи се окупила сјајна млада екипа, и сретан сам ако сам успео овим радом побудити у њима интерес за театром који се ствара изван научених вештина. Весна тако улази у један постдрамски код који јој је можда нов, а Бранка је глумица велике великодушности - каже Буљан.

Фото Д. Удовичић

- Милан Зарић, који глуми Денија, поседује невероватну комбинацију искрености, доброте, сценске тајновитости и животне једноставности. Јана Милосављевић је оличење инстинктивне глумице која је у стању импулсивне импровизације дотерати до савршене форме. Дуња Стојановић је као чувена перформерка Дуња Копролчец из култне загребачке групе "Кугла глумиште", која је својевремено утицала и на београдску сцену...

Режирали сте у бројним светским позориштима. Колико прожимања различитих култура обогаћују уметнике?

- Био бих другачија особа да двапут нисам режирао у Африци, да у Лисабону, у радничком кварту Алмада, нисам радио с глумцима који још увек негују левичарске идеје о потреби промене друштва. У Норвешкој сам режирао Крлежу и њиховог анархиста Бјорнбуа, упознао племените људе, у Њујорку експериментисао с култном групом "Ла Мама" састављеном од глумаца и музичара пореклом са свих континената. Или тврда Немачка, конзервативни Минхен где сам поставио "Балкон" Жана Женеа. Или моја Француска у којој сам највише научио о позоришту, па онда предавао трима генерацијама глумаца који су сад велика имена.

Од свих сам добио много, и данас сам човек који је састављен од грађе која се на тим процесима обликовала не само у представе већ и људски материјал.

Живимо већ другу годину у ковид стању. Колико се све што смо преживели (и изгубили), одражава на нашу психу, доживљај стварности, па и уметности?

- Многи уметници су егизистенцијално угрожени, мислим да је то недопустиво почетком 21. столећа. Свет је довољно богат да нико не би смео живети изван граница достојанства.

Затвореност нас све уништава, али ја се волим позивати и на терапеутску моћ позоришта. Ми смо ти који можемо оснажити друштво. Како? Наступањем на отвореном, у домовима за старије, у школама. Ако треба можемо немоћне суграђане назвати телефоном, говорити им поезију, читати прозу. Можемо младе учити глуми, говору, физичкој експресији. Можда смо се превише успавали у продукцијском ланцу у којем друштво од театра тражи само нове представе, велик број реприза, публике. А театар је у својој сржи дубоко хумана размена прича и искустава.

Велика Мира

A МИРИ Ступици сте упутили дивно писмо у своје лично име и у име ХНК. Како је се сећате?

- Имао сам срећу Миру често гледати на сцени. Као директору Драме ХНК она ми је важна као уметница која је својим радом с Бојаном Ступицом заувек означила мој театар својом присутношћу. Њезине креације, рецимо она Маринковићеве Глорије, остају вечите. У ефемерној уметности каквом се ми бавимо, постоје ти великани чија слава надживи време и насели се у памћењу и код оних који их нису могли видети.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације