БЕГ ИЗ ПЛИЋАКА ДУХА: Стеван Тонтић, добитник Дисове награде

Драган Богутовић

23. 03. 2021. у 12:41

ДА је место Стевана Тонтића (1946) у самом врху савремене српске поезије, потврђено је и Дисовом наградом коју је добио пре неколико дана за укупно песничко стваралаштво.

БЕГ ИЗ ПЛИЋАКА ДУХА: Стеван Тонтић, добитник Дисове награде

Фото А. Стевановић

Претходно овенчан је Змајевом, Ракићевом, Шантићевом, Антићевом, Кочићевом... На српски је превео низ немачких песника, а са В. Калинкеом превео је на немачки "Лирику Итаке" Милоша Црњанског.

Као и Дис, искусио је певање у егзилу. На питање шта бива са песничким гласом у таквим околностима, Тонтић одговара:

- Мој егзил био је директна последица грађанског рата у Босни, односно ратних збивања у којима је лудачки растурена наша заједничка држава Југославија. А рат у Босни, посебно у Сарајеву, био је незамислива страхота, чији је резултат око сто хиљада мртвих и око два милиона прогнаних и расељених. Након почетне блокаде мог језика, убрзо сам ипак проговорио о том ужасу, написавши збирку "Сарајевски рукопис" док сам још био усред тог пакла. Морао сам оставити своје сведочанство о томе цивилизацијском суноврату, свој људски и песнички траг иза себе ако погинем. И испало је да сам, за разлику од Диса, преживео ту катаклизму. У егзил у Немачку отишао сам око 1. маја 1993, пошто сам претходно илегално изашао из Сарајева. У Немачкој, где сам остао близу девет година, написао сам збирку песама "Благослов изгнанства" и роман "Твоје срце, зеко". Нисам могао много да пишем, борећи се за голи опстанак. Цело то време преживео сам без посла, захваљујући књижевним хонорарима и повременим стипендијама, као и двема великим наградама.

Од прве збирке "Наука о души и друге веселе приче", у другим из сарајевског периода, песник сте ироничних, црнохуморних, али и меланхоличних стихова. Како данас гледате на то време своје поезије?

- Поменуте одлике моје поезије из те прве, предратне фазе, запажали су и многи критичари. Ја сам припадник побуњене генерације коју је означила Шездесет осма. Студирао сам филозофију и читао критичке мислиоце (попут Маркузеа) који су проповедали субверзивно мишљење. Иронија и црни хумор, али и меланхолија друштвено немоћног човека, били су уобичајени за добар број песника те епохе. А и данас их срећемо код оних који не желе да на живот гледају очима наивних или поткупљених људи. У мојој потоњој (ратној и поратној) поезији, иронија се донекле повукла пред застрашујућом стварношћу. Није умесно иронисати са жртвама страшних злочина, са лешевима убијених на улицама свога града.

И ваша последња објављена збирка "Христова луда" (2017) показује да сте остали верни библијским темама. Ваши песнички разговори с Богом су веома живописни...

- Иако сам одрастао у доба идеолошког безверја и атеизма, имао сам одувек своје личне разговоре са Свевишњим, који нису замукли ни до данас. Било је периода кад су ти разговори, с моје стране, били чак доста заоштрени, изазивачки, кад бих осетио да нас је и Бог напустио, дозволио да се међусобно зверски истребљујемо. Бог нам је, ето, крив и за страшне злочине које чине људи. А признајем да су неки разговори с Творцем били баш "живописни", рецимо у песми "Мићо Тонтић расправља с Господом" (из књиге "Хулим и посвећујем") која се чак била нашла у лектири за основношколце у Србији, а коју ја никад нисам смео показати своме оцу.

Шта је сврха и смисао поезије у данашњем прозаичном свету?

- Сврха поезије за мене се подудара са сврхом самог живота, с тим што јој додаје извесну посебну ауру. То је онда нека врста повишеног живота, живота у напону својих креативних, естетских и духовних потенција. А кад данашњи свет означимо као "прозаичан", онда ту поезија не сме падати на тако ниске гране, бити тако банална, недуховна. Не сме да фалсификује животну истину ни слику стварности, ма каква да је. Поезија носи у себи, чува и распростире лепоту и чаролију израза, врхунског језичког мајсторства. Већ по томе је супротстављена идеолошки острашћеном и изанђалом језику политике и канцеларије, језику пропагандних медија. Она нас оплемењује и опомиње да не проћердамо свој живот у плићацима духа, у баналним и бесловесним забавама, у лажи и мржњи према другоме и другачијем.

Већ скоро седам година живите у Новом Саду. Јесте ли коначно нашли спокој?

- Коначни спокој сви ћемо једног дана наћи на оном комаду земље на који нерадо одлазимо, а стварни спокој, док смо још живи, расте или опада у зависности од збивања у нама и око нас. Душа, наравно, чезне за миром и срећнијим тренуцима у свакодневном животу, али је ипак немирна, узбуђује се, реагује на свет око себе. Ја у Новом Саду, који је "град по људској мери", живим релативно повучено, изван турбуленција јавног живота.

Нови Сад је иначе мирнији од много већег и бучнијег (додуше и либералнијег) Београда, тако да прозводи мању количину јавног хаоса. Књижевни живот није особито развијен, иако овде излазе два понајбоља српска књижевна часописа - "Летопис Матице српске" и "Поља". Култура нам је свуда потиснута, власт јој очито није особито наклоњена. Као да заборавља да се управо културом друштво преображава према вишим вредностима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)