ЖИВИ СПОМЕНИК УМЕТНОСТИ: Студентски културни центар је деценијама вибрирао у фреквенцијама неких нових таласа

НА ЗГРАДУ Студентског културног центра, Брацо Димитријевић, данас светски признати стваралац потекао из југословенске концептуалне уметности, давно је поставио једну од својих чувених табли: "Ово може да буде место од историјског значаја".

Милован Дестил Марковић, Фрагменти слике, Споменик, СКЦ, 1983.

Педесет година после оснивања, о СКЦ-у се без устезања може говорити као о месту на коме су се за београдску, српску и југословенску сцену дешавале велике и значајне ствари у свим креативним доменима, све до деведесетих, ратова, санкција, инфлација и дефинитивног краја наше боље прошлости.

Прву декаду ликовног програма обележила је револуционарна појава концептуалне уметности и излазак у свет наших аутора, који су стасавали паралелно са својим колегама из западне Европе и САД, били део глобалних токова, у реалном времену њиховог настајања, не каскајући. Ништа мање није била узбудљива ни друга декада, иако је носила различити израз, дух промена које су стигле после Титове смрти. Као и читав Центар, и Ликовна галерија вибрирала је у фреквенцијама неких нових таласа.

ВЕЋ у првим годинама осамдесетих, групним изложбама се представила "Друга генерација", а чинили су је уметници и сарадници Галерије, од којих су многи припадали, тада већ бившој „групи 143“ - Мишко Шуваковић, Паја Станковић, Маја Савић, Владимир Николић, Ненад Петровић, Зоран Белић, Тахир Лушић, Нада Алавања, Мирко Дилберовић, Јелена Мишевић, Драгана Јовановић.

Али за другом, у фуриозном темпу навирања нових идеја, врло брзо наступила је и трећа генерација, у којој су се, на почетку, издвојиле групе "Алтер имаго" (изворно, сада већ покојни Тахир Лушић и Владимир Николић, са којима је била и Нада Алавања, а потом им се, још као студент сликарства прикључио нешто млађи Милета Продановић) и "Жестоки" (Милован Дестил Марковић и Властимир Волцано Микић).

Уметничка група "Алтер имаго" основана је 1980. у Београду, као својеврсна реакција на, у СКЦ-у већ доминантну, концептуалну уметност и експерименте у Ликовној радионици. Остало је забележено да је њихова полазна тачка била традиција историје уметности. Супротно концептуалистима који су се залагали за напуштање слике, они су јој се вратили (отуда у називу групе - имаго). Али њихово схватање слике, ипак, било је ново, другачије (алтер).

- "Алтер имаго" ће "деловати" не само на београдској већ и на свеукупној југословенској уметничкој сцени - писало је, између осталог, у тексту, који је пре готово деценију, пратио изложбу посвећену улози и значају ове групе , организовану у Културном центру Беогрда, а са експонатима из колекције "Трајковић". - Њихова "нова слика" је концептуална - они нису "глупи као сликари"; њихово сликарство је "учено" : "Алтер имаго" зна историју уметности; њихов "нови призор" је и фрагмент (решетка) и тоталитет (просторна инсталација); они су и индивидуалци и чланови групе...

Група МЕЧ: Колонада испред СКЦ 1981. године

ПРИСЕЋАЈУЋИ се доласка његове генерације у галерију СКЦ, Милован Дестил Марковић, један од двојице оснивача "Жестоких", који готово три и по деценије каријеру гради у Берлину, истиче како су ту уметници могли да буду активни и актуелни, што је њему продубило потребу за нечим што је "више од сликања":

- Ту сам срео неке уметнике којима се то исто десило десет година раније: Нешу Париповића, Еру Миливојевића, Рашу Тодосијевића, Зорана Поповића ... И мојој генерацији било је тешко да пробија исти лед на тадашњој Ликовној академији. Касније су у СКЦ дошли Власта Волцано Микић, Весна Викторија Булајић, Мирољуб Мима Марјановић, Милета Продановић, Мрђан Бајић, Маја Танић, Смиља Кудић и други. Међутим, Власта и ја се нисмо много "академски" или "авангардистички" понашали. Дружили смо се с нашом генерацијом New Wаvе музичара и младих група. Била је то општа навала нових самосвесних момака и девојака. Термин самосвесни је био важан.

Једном је Марковић, "подижући" испред "Београђанке" (прекопута СКЦ-а) "Споменик уметности", стајао шест сати на пиједесталу, док се око њега окупљало много људи, а потом су уследиле и акције у медијима:

- Писао сам за "Зум репортер" под псеудонимом Де Стил Марковић, јер су мог деду звали Дестилација, зато што је пекао ракију, а цео пи-ар радила је тада "измишљена" група "Жестоки". Инсценирао сам нека дешавања, па писао о њима као да постоје, а затим је група "Жестоки" то фото-документовала, као прилог "истинитости" ствари. У то време смо Власта Микић и ја почели интензивно да се дружимо. Власта је био градски момак и волео је зезање као и ја.

МАРКОВИЋ истиче да се не сме изгубити из вида да су паралелно у Београду деловали и "Дечаци" (касније "Идоли"), Драган Папић, "Дисциплина кичме", "Електрични оргазам", Беби Дол, бендови као што су били "Петар и зли вуци", "Безобразно зелено", сарадници часописа "Изглед"... И сви се међусобно дружили.

- У граду је постојало више од 50 малих бендова - тврди Марковић. - Ми смо се обрели на улици, испред "Папагаја", возили се у конвојима по журкама, правили у тадашњем жаргону "дешавања". Ништа није било неконтролисано. Сваки парти је био припреман као уметничко дело. Дешавања у Њујорку или Берлину нису била испред нас, вероватно зато што смо били самосвесни - нисмо копирали.

Тандем Марковић&Микић заљуљао је тако rок&rоll и у Ликовној галерији, о чему у монографији о Властимиру Микићу (који се после периода СКЦ-а, упутио на њујоршку ликовну сцену, одакле се вратио двехиљадитих), објављеној 2011, професорка Лидија Мереник, пише:

Уредница галерија Биљана Томић (прва с лева), Игор Степанчић (први с десна) и историчар уметности Данијела Пурешевић у белом џемперу

- "Жестоки" су били истински уметничко-сликарско-перформерски пандан новоталасним музичким, поп и рок групама тог доба. Микић и Марковић форсирају сирову и неконвенционалну слику склону тренутним импровизацијама. Међутим, они не стварају заједничка ауторска дела. Сродности између њихових радова готово да и нема, а око пројекта "Жестоки" везује их више заједнички став о деловању у проширеном пољу уметности, него јединствена програмско-стваралачка оријентација. Неакадемски заједнички став није само кохезиона идејна и идеолошка сила "Жестоких", већ и других уметничких и поп/рок феномена у Београду осамдесетих, очигледно са амбицијом дистанцирања од већине кадрова окоштале и монотоне мејнстрим уметничке сцене коју затичу: у програму Ликовне академије где се школују, у музејско-галеријском систему, у естетском и вредносном систему ликовне критике још од почетка седамдесетих веома нетрпељиве и агресивне спрам неоавангардне сцене окупљене око СКЦ-а.

ГАЛЕРИЈА СКЦ-а у то време је била прва степеница свим уметницима који су тежили да успоставе аутентичне поетике, али и да нађу своје место на, како се то звало "алтернативној сцени". То је готово аутоматски значило и да превазиђу локално, јер се СКЦ високо котирао на југословенској "алтернативној сцени". Не само да су ту излагали уметници из других делова земље, него су се и мимо званичних програма, по СКЦ-у редовно "мували" словеначки, хрватски, босански, македонски, црногорски поборници нових таласа и валова. Готово редовно, гости су били и инострани студенти, афирмисани ствараоци, кустоси, теоретичари, галеристи... Свет је у СКЦ-у био надохват руке.

- На залету седамдесетих СКЦ се развио у озбиљну уметничку лабораторију, не само ликовних већ свих уметности: музике, театра, фотографије - прича, за "Новости", Игор Степанчић, који се после излагачког искуства у Ликовној галерији запутио на постдипломске студије у Единбург. - За већину нас галерија СКЦ-а је била значајно место, не само зато што смо као млади уметници добили шансу да излажемо него смо могли и да експериментишемо, размашемо се и изађемо из стереотипа галеријских формата. Такође то је било место сусрета уметника из целог света, место где сам могао да сретнем Еру Миливојевића и Марину Абрамовић, али и Јозефа Бојса, Далибора Мартиниса, Брацу Димитријевића, Клауса Ринкеа. Тада је то била велика ствар.

КАО МОЖДА најважнији елемент у деловању Галерије СКЦ-а, уметник истиче људе који су водили програме:

- Понашали су се као прави менаџери и продуценти водећи рачуна не само о својој репутацији и каријери, већ омогућујући уметницима да стварају, али и излажу широм света, чак и на најпрестижнијим изложбама попут Венецијанског бијенала. Свакако један велики део српске уметничке праксе једноставно не би постојао без СКЦ-а седамдесетих и осамдесетих, односно људи који су ту институцију водили. Ма шта им замерали данас, од партијске припадности до промовисања личних интереса, сасвим је сигурно да би уметничка сцена некадашње Југославије и данас Србије била сиромашнија за многа велика светска имена ликовних уметности - закључује Степанчић.

Зато би реченица легенде њујоршке алтернативне сцене, списатељице и новинарке Френ Либовиц: "Имате кафее и ресторане, имате уметнике - добијате историју уметности", могла да се преведе на београдске услове осмадесетих и као: "Имали смо СКЦ, имали смо уметнике - добили смо историју уметности." Свој траг ту су оставили готово сви аутори који су потом постали важни за крај 20. и почетак 21. века, а међу њима су, између осталих били и Миомир Грујић Флека, Мрђан Бајић, Душан Герзић, Здравко Јоксимовић, Срђан Марковић Ђиле, Александар Денић, Горан Димић, Владимир Перић Талент, Ненад Рацковић... И многи други о које смо се сигурно огрешили, не поменувши их. Сви заједно, били су деца СКЦ-а, и "последња младост у Југославији".

ИЗ ЖИВОТА ВЕВЕРИЦА

ТОКОМ осамдесетих у СКЦ-у је деловала и група "То Фризуре" из које су се, као ауторски двојац, издвојили Александар Денић (данас сценограф велике међународне репутације, недавно други пут номинован за "оперског Оскара") и Горан Димић (графичар који деценијама успешно ради у Будимпешти). Снимак са отварања њихове последње заједничке изложбе у СКЦ-у, почетком 1990. године, назване "Из живота веверица" (цртежи са записима снова које су имали у недељи уочи постваке), као нека врста "сентименталне видео повести" о почетку краја полета из осамдесетих, година већ кружи интернетом. На њему су ликовни, музички, филмски, драмски уметници, историчари уметности, новинари и други "својемислећи" људи који су се окупљали око СКЦ-а. Још су млади и ведри, али на неким лицима већ се види сенка будућих дана, које ће донети деведесете.

Препоручујемо

Култура

0 0

ДАВНО ЗАБОРАВЉЕНА МАПА КУЛТУРЕ: Протоком времена, СКЦ ће својим програмима долазити у све оштрији сукоб са влашћу

13. 03. 2021. у 17:14

Култура

1 2

ШЕСТОРКА КОЈА ЈЕ МЕЊАЛА УМЕТНОСТ: Како је Галерија СКЦ постала центар нове авангарде и ишла у корак са сличним покретима у свету

12. 03. 2021. у 11:45

Култура

0 0

ОАЗА ЗА ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ: СКЦ је седиште авангардних догађања у ликовним и музичким уметностима, књижевности, филозофији, филму, позоришту

11. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 0

ЗАВЕРА НА ЕЛИТИСТИЧКИ НАЧИН: Како су у СКЦ протекле Прве године Филмфорума и проширених медија

10. 03. 2021. у 17:14

Култура

0 1

СВЕТИОНИК СЛОБОДНЕ МИСЛИ: 50 година од почeтка рада београдског Студенског културног центра

09. 03. 2021. у 13:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације