МИХИЗ ЗНАО ЦЕО "ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ" НАПАМЕТ: Сабрана дела Борислава Михајловића богатија за рукописе које је Бећковић поклонио Матици српској

Јованка Симић

23. 02. 2021. у 12:16

МИХИЗ ЗНАО ЦЕО ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ  НАПАМЕТ: Сабрана дела Борислава Михајловића богатија за рукописе које је Бећковић поклонио Матици српској

Фото В.Данилов

У РУКОПИСНО одељење Матице српске у Новом Саду ових дана из Београда су допремљене две фасцикле оригиналних драматизација Борислава Михајловића Михиза (Ириг, 1922 - Београд, 1997) које ће бити уврштене у сабрана дела овог врсног српског књижевника, драмског писца, сценаристе, песника и бриљантног полемичара.

Рукописи, времешни већ четрдесетак лета, дар су академика Матије Бећковића. У једној је фасцикли заједничка Михизова и Матијина драматизација "Горског вијенца" (премијера приређена 16. децембра 1980. у режији Виде Огњеновић), а друга садржи Михизову драматизацију Бећковићевих поема "Рече ми један чоек" и "Међа Вука манитога". Праизведба је играна у Народном позоришту 18. маја 1978. године у режији Слободанке Алексић.

Пред крај свог живота Михиз је две фасцикле у којима су обе драматизације поклонио свом дугогодишњем пријатељу Матији.

- Он је био управник Библиотеке Матице српске, а Матица има своје рукописно одељење, па је било најприродније да факсимиле тих драматизација поклоним Матици. Ту им је и место - објашњава своје разлоге Бећковић, а затим наглашава да су рукописи тим драгоценији јер јер их је Михиз писао руком, а не на писаћој машини.

Прве књиге за месец дана

УЗ захвалност за даровани рукопис, председник Матице српске проф. др Драган Станић каже да је Матија један од стубова - носача Матичине делатности, а да ће рукопис који је даровао ући у Сабрана Михизова дела у едицији Матице и Српске читаонице у Иригу.

- При крају је израда сабраних дела Михиза у шест књига. Биће то највероватније три књиге са по два тома. Прве књиге биће објављене за око месец дана, а остале до половине године - рекао нам је Станић.

Драматизацију "Горског вијенца" припремали су заједно у лето 1980. у Ровињу. Испоставило се да Михиз зна Његошев чувени еп напамет, па су се он и Матија надметали ко зна боље. Обојица су знала без грешке.

ДРАГОЦЕНО Матијин дар Матици српској, Фото Н. Карлић

- Када смо драматизацију започели, Михиз је најпре препричао "Горски вијенац" шатровачким говором. Не могу себи да опростим што се тада нисам сетио да га макар кришом снимим и сачувам ту његову бриљантну арију, модернизовани осврт, какав је само могао да смисли он и нико више - открива нам наш академик.

Фото Н. Карлић

А било је овако: Михиз је казао: "Ајде да видимо о чему се у овом епу ради" и почео да га препричава шатровачким језиком увијеним у целофан актуелне политичке ситуације у тадашњој СФРЈ.У Михизовој осавремењеној верзији, наиме, еп почиње "спољнополитичким рефератом" владике Данила који, по Михизу, анализира ситуацију у свету констатацијом да не беше бријега, Византија не би била ништа друго до прћија младе Теодоре. И тако редом.

- Онда смо прешли на озбиљан посао јер знали смо да ће публика обраћати пажњу највише на то да ли смо цензурисали текст, него на драматуршко решење које смо смислили. Јер, цензурисање Његоша је у то време било узело великог маха - присећа се Бећковић.

Човек са златним мозгом

О СВОМ пријатељству са Михизом, Бећковић, за "Новости", каже:

- Када је боловао, једним пријатељу сам рекао да је Михиз болестан све док не проговори а кад проговори онда оздраве све његове ћелије. Тај ми је пријатељ казао да га, онда, не пуштамо да ћути. Имао сам срећу да будем пријатељ са Михизом, да он пише о мени и мојој поезији а несрећу да се са њим опраштам када је умро. Назвао сам га човеком са златним мозгом који је стигао у Београд као протин Бора а вратио се у Ириг као прва глава културе српског народа - вели академик Бећковић.

Публика је аплаузима показала приврженост оригиналу Његошевог ремек-дела из Михизовог и Матијиног пера, а тадашња критика је закључила да представа "Горског вијенца" из 1980.године није битно друкчија од оне Раше Плаовића из 1951. коју је окарактерисала као "представу мирне оданости класику".

- Да је среће "Горски вијенац" би био на сталном репертоару нашег националног позоришта, али није. У Михизовој и мојој драматизацији игран је тек други пут а претходну (прву) премијеру после рата приредио је Плаовић. Да, требало би ову представу за почетак вратити на сцену, па се онда може ићи и на нека најмодернија театарска решења - мишљења је Матија.

Фото Монографија Матија Бећковић

О Михизовој драматизацији збирки "Рече ми један чоек" и "Међа Вука манитога" књижевник Слободан Селенић написао је да је ту реч о "прворазредној поезији која се на још недоживљени начин ломи између блиставих сатиричних инвектива и трагичког увида у невероватно прецизно описан етнос". И овај Селенићев део је списа који су даровани Матици, а које нам, лист по лист, показује Зорица Хаџић, управница Матичиног Рукописног одељења.

О томе шта је заправо од Матијине поезије учинио Михиз, Селенић каже: "Са непогрешивим слухом за најбоље у Бећковићевој поезији, овај његов одушевљени читалац изабрао је делове који као језик и проницљива мисао, као поезија, најдубље продиру у филозофију и веру и мистику овог народа од горе, из камена рођеног."

На шлајфну испод ове Селенићеве критике, Михиз је касније дописао детаљ који до краја расветљава "случај":

- Уредништво "Експрес Политике" захтевало је од Селенића да смањи похвале Бећковићу и Михизу. Селенић је одбио. "Експрес Политика" је, онда, одбила да штампа приказ овог дотадашњег редовног критичара. Селенић је престао да пише за "Политику експрес" - речи су које је Михиз дописао и потписао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)