РИВАЛ САМ САМО СЕБИ: Јована Гавриловић, добитница награде "Милош Жутић" за најбоље глумачко остварење у 2019.

ЈОШ је била на студијама ФДУ када је на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци проглашена најбољом младом глумицом, а исту награду освојила је и на Стеријином позорју, у Тузли, Бањалуци, Алексинцу, Крагујевцу.

Фото Дејан Симић/ Спутњик

Јована Гавриловић је, у међувремену, "стасала" и за највећа глумачка признања, па јој је улога Петрије Господске донела Стеријину награду за најбоље глумачко остварење, а недавно и најзначајније, бијеналну, еснафску награду - "Милош Жутић", коју додељује УДУС. Представу "Петријин венац" Драгослава Михајловића, на сцену њеног матичног театра Атељеа 212, поставио је Бобан Скерлић.

- Сећам се, када сам први пут прочитала роман, била сам опчињена количином хумора, физичке снаге, непоколебљиве љубави и бескомпромисне животне радости, "смештене" у једном бићу - каже у разговору, за наш лист, Јована Гавриловић. - Као да нисам ни осетила све те муке, боли и неправду кроз које Петрија пролази. А када сам много година касније поново пришла њеном лику, али као глумица, схватила сам шта је то тако чудесно у вези са њом. Она је заправо једна ванвременска хероина. Први пут сам осетила и да није потребно да "пригрлим" лик који играм, зато што је она пригрлила мене.

Наша млада глумица овим позоришним задатком добила је и јединствену прилику да је на премијери посматра писац, а да с његовом ћерком Милицом дели не само сцену, већ и исти лик:

- То је нешто најлепше што је могло да се деси. На сваком игрању сам изнова задивљена чињеницом да наша представа има ту привилегију.

Иако је део ансамбла Атељеа 212, Јована је сигуран штих у свакој подели (јер позоришној кући увек донесе и неко фестивалско признање), па је радо виђен гост и у Југословенском драмском, у БДП, Битеф театру. И сама је слушала анегдоте о њиховом некадашњем ривалству, па тим поводом каже:

- Заправо, истина је да све мање играм на сценама ван моје куће. Ништа чудно и није то случај само са мном. Чини ми се да је постало све изразитија појава. А ја маштам о томе да "ривалства" и не постоје, јер имамо исти циљ. Ривал сам само себи. Волим сва београдска позоришта подједнако: и као гледалац у публици, и као глумица. Волим и да са свим колегама радим и истражујем.

ПРИЗНАЊЕ Млада глумица у награђеној представи, Фото Атеље 212

Награда са именом Милоша Жутића посебна је част и обавеза. Легендарни глумац постао је синоним, између осталог, за перфектну дикцију и савршен сценски говор.

- Сценски говор је божанствена вештина која има своје утемељење у прецизно спроведеној мисли. У данашње време, свакодневни говор као да је почео да мутира у нешто неразумљиво. На сцени нема простора за тако нешто. Што сам старија, све се више дивим колегама који чувају и бране лепоту говора.

О "лепоти говора", као и свим другим уметничким вештинама и начелима, Јована је учила од најбољег - као студенткиња последње класе професора Владе Јевтовића, испод чије "пресе" су годинама излазили најбољи српски глумци.

- Било је ту и смеха и суза, игре и драме. Толико пута сам се одушевљено заносила својим малим достигнућима, па онда падала у дубока преиспитивања, одустајала... Владимир Јевтовић је био јединствени професор глуме, педагог, који је знао у те четири године сваког свог студента да претвори у његову најбољу верзију. И да преда ту вештину вечног рада на себи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације