"НИКАДА НЕЋУ БИТИ СЛОБОДАН": Због речи Чарлса Буковског о радном времену од 9 до 17, пожелећете да дате отказ

ЧУВЕНИ писац и песник Хајнрих Чарлс Буковски, који је волео да се бави дурштвеним темама и утицају економије на наше животе, није био љубитељ радног времена од 9 до 17х, најблаже речено.

Фото промо

Пре него што је, већ на прагу 50-их, постао писац, Буковски је радио слабо плаћене услужне послове, састављао крај с крајем и све више тонуо у алкохолизам. Писањем се бавио с времена на време, радећи као новинар у часопису који је држала његова жена, али и ти кратки памфлети били су довољни да 1969. издавач Џон Мартин отвори Буковском врата у свет професионалног писања.

Мартин је у недоследном писцу, који је више од 12 година провео радећи у пошти, видео "новог Волта Витмана" и желео је да на првом месту објављује његова дела.

Убеђен у генијалност Буковског, понудио је да му плаћа 100 долара до краја његовог живота, ако пристане да остави свој тадашњи посао и почне да се писањем бави пуно радно време. Буковски је одмах прихватио понуду. У то време било му је већ 49, а само неколико недеља након што је објавио свој први роман "Пошта", Мартин га је запослио као писца.

Књига, која се делом ослањала на искуство које је Буковски стекао радећи у пошти, говори о антихероју, заменику поштару Хенрију Кинаском, барској мушици и цинику који опстаје кроз пиће и жене, а његов живот вреди веома мало.

"Пошта" је била важна одступница за каријеру Буковског која је отада почела да цвета. Али горак укус на живот који је провео радећи слабо плаћене послове, остао је још дуго након тога. Пуних 15 година од објаве "Поште", Буковски је писао Мартину о овоме.

Његово писмо прочитајте у целости:

"Драги Џоне,

Хвала ти за добро писмо. Не мислим да боли, некада, сетити се како смо дошли довде. Ти знаш одакле сам ја дошао. Чак и људи који покушавају да о томе пишу или сниме филмове, не одраде добар посао. То зову "од 9 до 17х". Али то никада није од 9 до 17х: на тим местима нема слободног времана за ручак, а многи послодавци од тебе траже да не ручаш ако хоћеш да задржиш посао. Ту је и ПРЕКОВРЕМЕНИ РАД. Књиге никада не представе прековремени рад на прави начин, а ако се жалиш због тога, ту је друга будала да заузме твоје место.

Фото: Принтсцреен

Знаш моје старо уверење: "Ропство никада није укинуто, само је проширено да укључи све боје".

А оно што заиста боли су људи чија се човечност постојано смањује док се боре да задрже нежељене послове, јер страхују да је алтернатива гора. Људи се просто празне. Они су тела пуна страха и послушног ума. Боје напуштају њихове очи. Њихови гласови постају ружни. И тела. И коса. И нокти. И ципеле. Све.

Као млад човек нисам могао да верујем да људи могу да жртвују свој живот таквим условима. Ни сада, кад сам стар, у то не могу да поверујем. Због чега то раде? Секса? ТВ-а? Аутомобила и месечних рата? Или деце? Деце која ће само одрасти да ураде то исто?

Некада давно, док сам као млад човек шетао од посла до посла, био сам довољно луд да говорим својим колегама: "Хеј, схватате ли да шеф може доћи сваког трена и све нас отпустити?".

Само би ме погледали. Говорио сам о нечему што они нису желели ни да пусте у свој ум.

Сада је у индустријском сектору много отуштених људи (челичане су мртве, а дошло је и до техничких промена на другим радним местима). Лица стотина хиљада отпуштених су забезекнута:

"Дао сам им 35 година..."

"Није праведно..."

"Не знам шта да радим..."

Фото: Д.П.

Никада робове не плате довољно да они могу да се ослободе, само толико да остану живи и врате се назад на посао. Могао сам да све то видим. Како они нису? Претпостављам да је и клупа у парку била довољно добра или да је бити барска мушица било довољно добро. Када ће ме већ до тога дотерати, зашто не бих стигао први? Зашто чекати?

Писао сам са гађењем против свега тога, било је олашкање избацити све то с*ање из мог система. А сада када сам ту где јесам, тзв. професионални писац, након првих 50 година свог живота сазнајем да ту постоје друге огавштине које превазилазе систем.

Сећам се да је једном, док сам радио у некој компанији сијалица, један од колега рекао: "Никада нећу бити слободан".

Шеф је пролазио туда (звао се Мори) и тако се слатко засмејао, уживајући у чињеници да је овај човек заробљен до краја живота.

Тако да ми је срећа што сам коначно успео да побегнем од таквих места, ма колико да је времена требало, донела извесну радост, веселу ведрину чуда. И сада пишем из свог младог ума и старог тела, у тренутку када већина људи не би ни помислила да настави своју каријеру, али с обзиром да сам почео тако касно, дугујем себи да наставим, и када речи почну да посрћу, и када ми уз степенице буде потребна помоћ, и када више не будем могао да разликујем дрозда од спајалице, осећам да ће се нешто у мени и даље сећати (без обзира на то колико одмакнем) да сам прошао кроз убиство, и хаос, и кулук, да бих барем могао да на великодушан начин умрем.

Чини се да је достојно постигнуће ако у потпуности не протраћиш свој живот, барем мени.

Твој пријатељ,

Хенк".

(Телеграф)

Препоручујемо

Култура

2 3

СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ВЕЛИКОГ АМЕРИЧКОГ ПИСЦА И ПЕСНИКА: Буковски до дна чаше

18. 08. 2020. у 12:00

Друштво

2 21

СУПРУГА ГА ПРЕПОЗНАЛА ПО ТЕТОВАЖИ: Како је Зоран из Црвенке, отац 12. деце, два пута гледао смрти у очи! (ФОТО)

01. 01. 2021. у 18:00

Република Српска

0 6

ИЗ ШАПЦА ПОБЕГАО ОД ТРИ ЗОРКЕ: Како живи Мирослав Ђуровић из Николића код Рудог

04. 12. 2020. у 00:43

Злочин

2 15

„ДА ЛИ ЈЕ ЖИВОТ НАШЕ МАЈКЕ МАЊЕ ВРЕДАН“: Дипломата САД џипом убио Миланку (77), тужилаштво после шест година још не покреће поступак (ФОТО)

19. 12. 2020. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације