СРБИЈА ЈЕ ОДУВЕК МОЈА ИНСПИРАЦИЈА Стефан Миленковић за "Новости": Ово су моји снови и планови

Марина Мирковић

20. 12. 2020. у 14:00

ЧЕТРДЕСЕТ година од првог свог наступа, наш прослављени виолиниста Стефан Миленковић (не) слави ове чудне и преломне године, али свакако обележава једном, по свему преломном, а за многе и чудном одлуком. Вест да се, после три деценије у иностранству, Стефан враћа "за стално" у Србију, са породицом коју је пре готово осам месеци увећао и син Никола, муњевито је обишла медије.

СРБИЈА ЈЕ ОДУВЕК МОЈА ИНСПИРАЦИЈА Стефан Миленковић за Новости: Ово су моји снови и планови

Фото Војислав Данилов

о  На почетку разговора, који са маестром Миленковићем водимо на велики празник - Светог Николу, новопечени тата, осведочени виртуоз и у САД успешни педагог на универзитету, одговара на питање шта га је определило за повратак у отаџбину:

- Никада се таква одлука не заснива на једном фактору, то јесте и степен у еволуцији нас као људских бића, али и моје уметничко сазревање, као и велика жеља да оно што сам толико дуго радио у иностранству, пре свега мислим на педагошки рад, усмерим на наше поднебље, људе, таленте, студенте, да сарађујем са нашим фантастичним професорима.

 

Mене је све увек вукло ка Србији, ова земља је мој непресушни извор инспирације и истински дом (пре 20 или 30 година то је био Њујорк, задњих тринаестак Илиној), иако сам на путу 200 дана годишње - био, од фебруара сам код куће 200 дана годишње. Овде су моји корени, нерв, мотивација, ово је мој менталитет... све то је одувек у Србији. Питали смо се како омогућити да наш син одраста слично као ми некада, колико је то могуће репродуковати у данашњем времену и у измењеном свету "Зума" и "Вајбера", пандемије која нас присилно удаљава...

Фото Војислав Данилов

о Преузимње дужности управника концертне дворане новоосноване Музичко-балетске школе у Новом Саду стиже у јеку припрема за "нову дужност" самог града - титулу Европске престонице културе?

- Повратак кући наметнуо се као најприродније решење, и у приватном и у професионалном смислу. Могао бих да кажем да долазим да се пензионишем, 40 година после јавног часа ученика Музичке школе "Коста Манојловић", и мене са три године и три месеца, забележеног и у краткој новинској вести да је "мали С. М. свирао дела З. М.". Сувишно је, ипак, некога питати зашто се враћа, зашто жели да се врати у своју земљу - то није одлука коју је потребно објашњавати.

АМЕРИКА ЦВЕТА ИЛИ ЈЕ КРАЈ СВЕТА

СИТУАЦИЈА у САД зависи од тога који медиј гледате или читате - или Америка цвета, или је крај света, или зомби апокалипса или пак ништа, у зависности ко је власник медија. САД јесу подељене последње четири године, и то се заоштрило у условима пандемије, од чијег сам почетка имао искуство и са другом најцрњом тачком света - Италијом, у којој живи мој брат, из које сам међу последњима изашао практично усред турнеје. Универзитет у Илиноју је иначе још пролетос послужио као узор развијањем брзог теста и пратеће апликације, па чак ни тако, у тој малој заједници, нисмо успели да избегнемо појаву заражених студената.

о Шта вас је затекло по повратку кући, и у Новом Саду као вашем новом месту за живот?

- На све ваљане и лепе одлуке и промене у овом тренутку, утицали су многи чиниоци, и до њих не би дошло без добре воље, енергије и подршке града Новог Сада, фондације која стоји иза Престонице културе, новосадске музичке академије, платформе "Србија ствара" и кабинета премијерке Србије који омогућава да се у ту платформу уткају знање и дар многих креативних и предузетних људи. Усхићен сам стварима које се овде (г)раде, салом у оквиру Музичко-балетске школе чији сам уметнички директор, Новим Садом као Европском престоницом културе 2022. Овог 13. јануара отварамо салу, концертом без публике, са ансамблом "Камерата Академика", који ће бити преношен и на РТС и стримован на интернету.

Фото Војислав Данилов

о Какви су ваши планови, шири од новосадске школе и самог града, и дугорочнији?

- Обједињавање наше виолинске школе, пласман и популаризација класичне музике, стављање Србије на мапу земаља познатих по њој. Имамо све услове за то, сигуран сам, а ретке земље које су то урадиле имају невероватну ауру. Мој сан је, дакле, Србија као велесила виолине. Јужна Кореја, која је пре 30-40 година дала неколико успешних музичара, већ двадесетак година је велесила виолине... пре 5-6 година био сам са Ицаком Перлманом (који је некад предавао са мном на Џулијарду) у Центру лепих уметности у Сеулу, и никада нисам видео толико деце и младих са виолинама, чинили су 70-80 одсто публике у сали са више од 3.000 места!

НАЦИОНАЛНИ КАРАКТЕР

о Кога сматрате највећим виолинистом света, а које наше уметнике најзначајнијима?

- Давид Ојстрах за мене је одувек модел и као човек и као уметник. Ицак Перлман остаје легенда, без обзира на то куда иде свет, он и Пинка Зукерман јесу мост старијих генерација ка млађима. Када говоримо о нашима, сви смо ми део истог организма, сви сјајни, Немања Радуловић, Гордан Николић и Роман Симовић, уз челисте, пијанисте... Ту су и сви који имају курс и идеју, попут "Београдске филхармоније" која је безмало покрет, увек са суштином и квалитетом, што је реткост у свету. Затим РТС, цела кућа, сви ансамбли, који одувек имају идентитет, своју публику и место, и тај фини благи национални карактер,  што је лепо, а у то су уткани и класична музика и хорови.

о Колико је тешко пробудити интересовање младих за инструмент и класичну музику?

- Свуда је тако и није реч само о интересовању, које се не може наметати, већ и о самом узрасту и сазревању. Важно је детету пружити мање-више равноправну понуду у којој ће се наћи и класични инструмент, а онда оно само одлучује. Није свака музика за свакога, поготово не у сваком тренутку. Ипак, у свачијем животу има места и за класичну музику. У САД, по неколико дана пре концерта, свирам у обдаништима, школама, болницама, старачким домовима, у вашингтонској школи свирао сам у крају у ком царују банде, па чак и тамо издвоји се неколико клинаца који кажу:

"Па и ја помало свирам" или: "Желим да свирам" или да воле класику... Свуда је исто. Не мислим да је класична музика у егзистенцијалној кризи јер када би било тако, значило би да је људски род у егзистенцијалној кризи. Док год буде било људског рода биће и те музике која одсликава наша осећања, мисли, оно што нас дефинише као људе.

Фото Војислав Данилов

о Као дете свирали сте пред папом и председником САД, а као зрео уметник, у резервату Навахо Индијанаца - што вам је пружило прилику да сагледате рецепцију класике из непознатог угла?

- У резервату Навахо племена, где се заиста скоро никада не чује уметност белог човека, слушаоци су реаговали - као људи, јер људи свуда јесу исти. Са мном је наступала Рената Јазу, Навахо, једна од можда двоје класично тренираних нативних пијаниста, етномузиколог и микробиолог. Како класичну музику можемо ставити на један простор који се лако може назвати и колонијалним, питао сам се шта да свирам, почео са Бахом, свирао Паганинија, Дворжака... Реакције публике у тој сали усред пустиње са 900 места, са седиштима из војног транспортера, потврдиле су ми да су људи - људи. Многи им долазе са синдромом "белих спасилаца", осећајући се кривим за неправду, а ја сам схватио да ми као народи имамо штошта заједничко, што су увидели и они. То је борбен, бунтован народ, вођен идеалима, што је суштински непомирљиво са капитализмом. Они припадају земљи, а не земља њима.

о Када "премотате" уназад четири деценије до првог наступа трогодишњег Стефана у Музичкој школи "Коста Манојловић", да ли бисте све поновили?

- Можда и не бих да сам се ја ишта питао. Навахо, где влада матријархат (можда су зато толико опстали?), жене издвајају оне у племену који су за нешто рођени, биле то травке или сјајна меморија, способности рођеног вође, или нараторски дар за преношење традиције и историје племена... Тако сам и ја "регрутован" за виолину. После седмодневног неуспешног покушаја са клавиром, виолина ми је дата у руке и то је било то. И остало.

Све оно касније стицај је околности, од оца као првог мог учитеља, мајке која је утицала на мене на друге начине, баш као и брат, својим темпераментом. Није ово само питање, питање престижа или умећа - ово је веома племенит и ужасно тежак занат, који захтева од нас да упијемо својим бићем наслаге историје и да се у целости посветимо преношењу те традиције.

Фото Војислав Данилов

о Шта је најважније што је вама усадио отац, а ви својим студентима?

- Дисциплина, не у строго војничком смислу, већ као радне навике, организација. Тата и ја годинама смо водили дневник, бележили тачно време вежбања, концерте, месечне планове. Срастао сам са тим, прилично математичким или економским, али врло поштеним приступом раду и вежбању, дуго сам мислио да сви тако раде и запрепастило ме је сазнање колико је то ретко. Без константног рада нема ни константног резултата ни у чему. Инспирисан или не, оно што мораш да урадиш, мораш и то тог дана, иначе си на губитку. У мом послу још нема ко да те контролише, мораш устати и вежбати па макар ме вилама морали терати. Као дете кренуо сам са пет минута дневно, у неком моменту вежбао сам и осам сати дневно, што је ипак много. Тада, са 16 година, после тих осам сати сам и излазио, тренирао кик-бокс, и то је још једна генијалност мојих родитеља - што су ме пуштали, знајући да ми је потребан и психички вентил, али и да је важније неговати здраво тело и снагу руку, него претерано пазити на те, за нас драгоцене руке.

о Тако сте се од детињства развијали у свестрану особу, са мноштвом интересовања, нетипично за професионалне музичаре?

- Скупио сам 600 скокова из авиона у дванаестак година, бавио сам се борилачким вештинама, руски самбо који сам тренирао пет година у Њујорку умногоме ме је трансформисао и одредио, променио у неким стварима. Слика усамљеног, недодирљивог, "лудог" уметника изазива фасцинацију, али данас је тешко одржива, уметник мора да има разне вештине, па и комуникацију са другима. Велики челиста Јо-Јо Ма, који зрачи људском топлином и појавом, за себе каже да је "људски амбасадор који случајно свира чело". Такву слику желим о себи да створим. Ако неко сматра да сам притом и амбасадор Србије, ако је било ко, било када мотивисан нечим што радим, ја сам најсрећнији на свету. Свестан сам одговорности, важности рада на себи, тако да Стефан на сцени буде исти онај ја, какав сам код куће или на улици.

Фото Војислав Данилов

о Да ли су ваша интересовања водила и до неких руководећих функција, пре ове на коју ступате у Новом Саду?

- Седам година био сам уметнички директор фестивала у Шампејну, универзитетском градићу који је окупљао заједницу, представљајући све најбоље што место има да понуди. Ове године постао сам и уметнички директор фестивала "Звуци места" у Италији, који промовише целу регију и те магичне локације, има и конкурс за младе таленте...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (4)