ТВ КРИТИКА: Како настаје злочин; серија "Кости", аутор Никола Пејаковић, "Босонога", РТС 1, 2020.

Божидар Зечевић

13. 12. 2020. у 10:39

СВЕДОЦИ смо занимљивог преокрета: после сасвим неуспелог "Хотела Балкан", иста продукција и готово исти тим потписују нову телевизијску серију другачијег стила и домета.

ТВ КРИТИКА: Како настаје злочин; серија Кости, аутор Никола Пејаковић, Босонога, РТС 1, 2020.

Никола Пејаковић и Љубиша Савановић / Фото РТС

То је, како кажу сами аутори, "нео ноар" трилер, са елементима друштвене драме, постављене у живописни амбијент данашње Бањалуке и низа противречности, које откривају једно друштво у настајању, са дубоким одјецима ратних збивања деведесетих.

За разлику од "Хотела Балкан", надахнуће је овог пута изворно и потиче равно из стварности, из околности и ликова, које препознајемо као аутентичне, реалне и вероватне. Двојица Коста, један, жртва "Олује", који се тешко сналази у послератном метежу лажног бизниса и бахате отимачине, типични антихерој осуђен на тумарање по социјалној маргини; други, нешто боље пласиран на друштвеној лествици, који игром случаја доспева до истакнутог места министра полиције и сам збуњен разулареном корупцијом и прљавим играма.

Они су два пола драматургије разуђеног друштвеног, историјског и психолошког контекста. Између ових ликова, увучених у преступ и злочин, креће се усамљени православни поп, оличење исправности, али не и духовне равнотеже, коју једва успева да одржи у врзином колу искушења. Сва тројица су добро погођени (Јово Максић, Љубиша Савановић и сам Никола Пејаковић, аутор пројекта), као и женски ликови у овој галерији, главни (Милица Јаневски и Леа Секулић) и епизодни (Николина Фригановић), тако да се солидан кастинг сасвим добро носи са овим заплетом.

Најзанимљивија је тема "Костију", која се садржи у питању: како настаје злочин? То је редак изазов. У истраживању генезе злочина, Пејаковић разликује неколико повезаних нивоа. Први је социјални, у коме друштвена маргина сама генерише странпутице зла: бахатост и примитивизам "нове класе", изазивају реакцију незаштићених и обесправљених, који узимају правду у своје руке и не презају од насиља.

Са овим су, наравно, повезани политички фактори, који се прате у прожимању власти, корупције и криминала (серија обилује куражним асоцијацијама на тамошње гарнитуре), што указује на, готово истоветан, тренд међу београдским ауторима ("Јужни ветар", "Тајкун" и др.) склоним да у овој спрези проналазе корене друштвеног зла. Конкретне околности веома иду наруку и једнима и другима.

Наравно да овде нарочиту улогу играју психолошке димензије понашања лабилних, ометених личности, њихових унутрашњих ломова и фрустрација. Ту је затим и етички аспект, тј. пад свих моралних вредности у свету неолибералне отимачине, као и привид да наш антихерој Коста, уз кога се везују све симпатије гледалишта, убија само "оне који то сасвим заслужују".

То нас наводи на концепцију "негативног јунака", Николе Милошевића, који испуњава неку "космичку правду" или чак "божју промисао", као што чине Шекспирив Глостер или Раскољников Достојевског. Ту су, наравно, питања вере и религије, која овде простосрдачно заступа "поп Драган", самог Пејаковића, личност веома симпатична и блиска народу, нека врста путовође, кроз недаће убоге пастве (свака епизода почиње исповешћу у цркви, што је вишеструко занимљив, не знам колико и оправдан, поступак).

Коначно, ту је и безбедносно-субверзивни моменат, нешто сасвим необично и до сада некоришћено у нашој телевизијској фикцији. У серији, нарочиту улогу игра извесни "Енглез", личност колико мистериозна, толико и прозирна (добро га игра и говори Драган Мићановић), очигледно изасланик одговарајуће тајне службе, која одвајкада вршља по овим просторима. "Мистер Грин", с временом, постаје кључна личност серије, нека врста Мефиста, задуженог да изнутра буди и мотивише душтвено зло, нарочито корупцију и трговину утицајем, што иначе потпуно открива онај "малигни учинак", за који оптужује друге. (Мићановићев британски "топли брат", међутим, избегава све стереотипе, није карикатура и добро извлачи главне компоненте одабране парадигме: урођену ароганцију, дрскост и безобразлук, који се у нас, не знам зашто, још толеришу и трпе.)

Речју, Пејаковић је успео да укрсти различите равни драмског меритума, који се узајамно хране и подстичу и све то прилично функционише у шест епизода, које смо до овог часа могли да видимо.

То не значи да се овај тим сасвим ослободио слабости уочених у ранијим пројектима. На пример, редитељ Хајдуковић још не уме да веже два кадра а да избегне перцептивне скокове, па сада то решава тако што између њих ставља црне бланкове, градећи тиме неки нови "филмски језик". Уопште, неумерене похвале и претенциозан маркетинг, тамо где недостаје обичан занат, сигурно неће допринети бољој рецепцији, овог иначе занимљивог предузећа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)