ПОГЛЕД ИСКОСА: Мајстор прецизне фигурације - подсећање на сликара Слободана Ђурђевића

Дејан Ђорић

01. 12. 2020. у 18:42

ПОГЛЕД ИСКОСА: Мајстор прецизне фигурације - подсећање на сликара Слободана Ђурђевића

Слика Слободана Ђурђевића

Пет година је како Слободан Боб Ђурђевић више није у овој арени универзума. Одсечан и чврст, велики противник негативних појава у савременој уметности, био је стога и велики традиционалиста, један од најбољих српских сликара реалиста у 20. веку.

Нико боље од њега, дубље и заснованије није код нас проучио технике сликања руских мајстора 19. века и Паје Јовановића, посебно Ивана Шишкина, али је он био упућен и у дело Веласкеза и других старих мајстора.

Рођен је у Мостару 1947. а живео у Београду, где је и преминуо 2015. године. Дипломирао је на Машинском факултету, радио у ИКЛ-у, био је талентовани инжењер, имао је и патенте. Љубав према сликарству, међутим, превладала је и он, на запрепашћење својих колега, даје отказ и деценијама делује само као сликар. Учествовао је на више групних изложби, имао неколико самосталних, највећу у Галерији Руског дома у Београду средином деведесетих, учесник је ликовних колонија, а његов рад је добро представљен у књизи "Стварност уметности. Увод у студије реализма". Сликао је разне мотиве реалиста, од мртвих природа, пејзажа и портрета до анималистике. Његова "Лампа" из 1993. године је најбоља слика коју је насликао, ремек-дело тачног и неутралног описа стварности, једна од најбољих мртвих природи у целој историји српског сликарства. За њега се нипошто не може рећи да је био хиперреалиста, није волео тај правац, већ га слике приказују као мајстора "прецизне фигурације", како је Ђорђе Кадијевић на првој изложби те врсте сликарства назвао та стремљења. Сликао је по узору на старе мајсторе, без видљивог трага киста, детаљно и исцрпно, не остављајући ниједан део незавршен или експресивно, слободним потезом решен.

Реч је о уметнику који је сликарству пришао на научни начин, тј. крајње методично. Компаративној анализи подвргао је историју појединих жанрова, издвојио неке ауторе да му служе као оријентир, уочавао грешке код себе и других. Анализирао је перспективу, скраћење, композицију, форму, боју, сенку, линију, локални тон и техничке елементе стварања - отпорност платна на хабање, трајност платна и боја, природно и вештачко осветљење, најбоље начине затезања платна на блинд раму и сл. Није занемарио ни познавање естетике, теорију лепог и кича. Слици је приступао поступно. Мртву природу би најпре фотографисао као аранжман поставке. Затим је радио цртеж приближан величини слике. Потом је сликао три верзије: скицу у виду минијатуре, студију мању од коначног формата и завршно дело. Поставио је сликарство на егзактне и емпиријске основе. Један од негових принципа био је да уништи и најбоље урађену слику уколико не може да је понови. Случај је био искључен, а слика производ знања и система. Стварао је тако да квалитетно, поуздано и утемељено превазиђе занатско уметничким, што му је омогућило да ствара дела истог нивоа без опадања са годинама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)