РОН ХАУАРД, ДВОСТРУКИ ОСКАРОВАЦ: Зашто нам је увек потребна нека трагедија да нас уједини?

НИКОЛА ДРАЖОВИЋ

31. 10. 2020. у 10:38

РОН ХАУАРД, ДВОСТРУКИ ОСКАРОВАЦ: Зашто нам је увек потребна нека трагедија да нас уједини?

Фото Фејсбук

ПОСЛЕДЊИХ година, за житеље Калифорније сваки октобар изгледа исто. По правилу, више од 180.000 људи, ичекујући један од највећих тамошњих празника, фамозну Ноћ вештица, живи свакодневни хорор. Октобарска евакуација, илити спасавање голог живота пред ватреном стихијом која гута све пред собом, овим људима постала је незамислива стварност у којој природа показује своју моћ, а човек снагу. Умеће да сваке године све започне изнова, свестан брзине којом се снови претварају у пепео.

Године 2018, у четвртак 8. новембра, више од 50.000 тих снова претворено је у згаришта, а њих 85 заувек је угашено. Стравичан пожар, који се сматра највећим у последњих стотину година у САД, са земљом је сравнио градић Парадајс. Била је то катастрофа епских размера, која је за собом, ипак, оставила једну вредну животну лекцију. Две године касније, у недељу 8. новембра, на каналу Национална географија премијерно ће од 22.00 бити приказан филм двоструког оскаровца, глумца, редитеља и продуцента Рона Хауарда - "Обнављање Раја". Ова документарна сага о страдању и обнови Парадајса посведочиће о невероватној вољи становника америчке варошице у подножју Сијера Неваде, решених да и последњи атом снаге уложе у обнављање своје заједнице.

Рон Хауард, који нам је подарио хитове за сва времена, од "Блиставог ума" и "Апола 13", преко "Давинчијевог кода" и "Анђела и демона", до сјајних документарних серијала насталих у сарадњи са Националном географијом, као што су "Марс" и "Геније", ове године на мале екране доноси нам, како то признаје у ексклузивном интервјуу за "ТВ новости", једну личну и за њега емотивно веома важну причу.

- Имам много рођака који живе у Редингу, недалеко од Парадајса. Моја ташта, која је нажалост недавно преминула, пет година је живела у Парадајсу. Управо због ње сам и посећивао тај градић и доживео га у најбољем издању. Моја дугогодишња помоћница, Луиса Велис, такође је тамо имала много познаника. Због тога је и пратила све оно што се догађало после катастрофе и скренула ми је пажњу на моћне слике које стижу из града који је преко ноћи постао потпуна супротност свом имену - пакао на земљи. Проценат уништења био је стопостотан. Није остао камен на камену. Запитали смо се како ће Парадајс бити обновљен, и ускоро смо добили одговор. Вољом и љубављу својих становника - открива Рон Хауард на почетку разговора за "ТВ новости" разлоге због којих је одлучио да се посвети документарцу "Обнављање Раја". Наглашава да је блискост са причом која му је сломила срце била од пресудног значаја.

- За мене је било веома важно да одем на лице места. Да доживим сав бол који је то уништење донело бројним породицама. Верујте, ништа слично раније нисам видео - појашњава Хауард.

* Сећате ли се тог првог дана када сте дошли на терен?

- То је једно од оних искустава које слика не може да дочара. Наш филм покушава, али не може да забележи праве сразмере разарања. Када сте тамо и из прве руке у очима локалаца читате истовремено ужас, али и неку сулуду наду, доживљај је попут адреналина. Прожима сваки део вашег бића. Имате утисак као да сте на епицентру емоција. То је космичка сила, динамика. У тренутку осетите пулс универзума. Пред очима вам се одвија тај процес уништавања и стварања материје ни из чега. Схватите да је све у ствари само енергија. Она је та која носи стваралачку моћ. Нешто слично доживео сам још као дечак када сам радио на првом филму. Било је то 1958, снимали смо у Европи и било је места на којима су се виделе последице Другог светског рата. Снимали смо у квартовима разрушених градова који још нису били обновљени. Оно што смо видели у Парадајсу било је веома слично. У том неком језивом смислу. Као у рату, уништење је било тренутно. Догодило се језивим интензитетом и брзином. То је најснажнији утисак који сам понео са терена.

НЕ ЖАЛИМ ЗА ГЛУМОМ

* ГЛУМОМ сте почели да се бавите веома млади. Као редитељ подарили сте свету неке од култних филмова. Успевате ли и даље да успешно балансирате између ове две љубави?

- И даље повремено прихватим неку улогу, али тренутно ми редитељски посао и продукција пружају веће задовољство. Не жалим, почео сам да глумим од малих ногу. Мој отац, који је, такође, био глумац, веома рано је открио мој таленат за глуму. Тако је игром случаја на неком кастингу, попуњавајући формулар написао: "Мој син је добар глумац". Захваљујући томе завршио сам на сету тог филма - у Бечу. Како су моји родитељи били сиромашни, прокоментарисали су да другачије никада не би видели Беч, и прихватили су то да ће глума бити мој позив (смех). После тога, када смо се вратили у Калифорнију и Холивуд, тата ме је предложио за нову ролу, овог пута у серији. Остало је историја.

* У Србији, у оваквој ситуацији, најчешћа реакција је да се одмах траже кривци. Емпатија траје прилично кратко. Да ли се бавите и том страном приче у овом филму?

- Никада нисам желео да овај филм постане лекција о решавању проблема у заједници. Поента је увек била само запажање. Ипак, решавање проблема долази кроз вођство људи који постављају јасне циљеве и потом их остварују, и то је оно што мене инспирише. Ово је филм о групи људи који брину једни о другима и који имају своју мисију. Задатак је обнова града. Не бавимо се кривицом, иако је те године, као и наредних, поднето на десетине тужби против Електропривреде Калифорније, у којој многи који су изгубили дом виде кривца. Ми смо се, међутим, бавили људима који су у таквим околностима имали само један циљ - да дођу од једне тачке до друге и да преживе.

* Која је најважнија порука вашег филма?

- То што сам Парадајс почео да сматрам својим градом. Управо због тога што се у његовој причи чује глас народа. Ова несрећа открива колико је заиста наше друштво угрожено и рањиво. Да се не варамо, житељи Парадајса одувек су знали шта може да се догоди. Са ватром живе деценијама. У таквим околностима, на спавање не одлазиш без неког плана за случај изненадне опасности. А поред свег планирања, показало се да за природу никада не можеш бити довољно спреман. Незамисливе ствари могу да се догоде. И у томе лежи и најважнија поука овог филма. Видећемо неколико хиљада људи уједињених несрећом око једне заједничке идеје, а то је - "Обнова Раја". Оно што мене мучи у свему томе јесте питање: "Да ли је могуће да увек нека трагедија мора да нас уједини? Зар људи, као интелигентна бића, и нешто најнапредније што ова планета има да понуди, не могу да стреме ка савршенству зарад виших интереса? Зашто нам је увек потребно разарање да бисмо показали ту своју добру стваралачку црту?".

Фото Фејсбук

* Документарци су за вас још релативно нов жанр. Како се они уклапају у ваш редитељски рад? Који су највећи изазови?

- Тек сам у последњих пет година почео да снимам документарце. Упоредо и даље радим на класичним серијама и филмовима. Међутим, чак и у погледу документарног жанра, "Обнова Раја" потпуно је специфичан пројекат, јер је реч о реалној кинематографији. Моји ранији документарци били су усредсређени на музику и певаче, као што су чланови групе "Битлс", затим Павароти, па чак и Џеј-Зију. Било је забавно радити на њима и уживао сам правећи те филмове, али они нису за основу имали неку причу. Као редитељ, неко сам ко је у раду навикао на сценарио. Снимајући овај филм дошао сам до закључка да се код документараца заснованих на истинитим догађајима прича проналази тек у постпродукцији, без обзира на оно што сте снимили тог дана или прочитали у сценарију. У постпродукцији се заиста обликује права прича. Та дисциплина, да се не гледа само како би сцене требало да изгледају, већ шта би оне могле да представљају, то је за мене био велики изазов и веома корисно искуство. Верујем да сам на ивици да се озбиљно "заразим" овим жанром, јер вам на тако интелигентан и лукав начин нуди могућност да ангажујете публику. Гледаоци су данас постали лења маса. Примаоци информација. Емоције су им стране, а за многе и непожељне. Филмови попут "Обнове Раја" тројански су коњ за ту обамрлост. Видим своју будућност у њима.

* "Обнављање Раја" ваш је четврти документарац. Познати сте као велики радохолик. Како су ова година и целокупна ситуација утицали на вас?

- Било је изазовно. Са једне стране, радовао сам се јер сам после дуже времена имао прилику да се посветим неким обичним стварима. Ипак, као неко ко је четири дана по завршетку једног филма спреман за нови пројекат, био бих неискрен кад бих рекао да није било нимало необично. Оно што је мој положаj учинило мало другачијим јесте чињеница да сам прве две недеље изолације живео у канцеларији. И то не зато што сам имао много посла, већ због тога што je моја супруга већ првих дана оболела од Ковида 19. Био је то веома тежак период за нас. Она је са децом била у нашој породичној кући током изолације, а ја сам био у канцеларији. Чак и када је оздравила, морали смо да се придржавамо прописаних мера, па су наше шетње деловале помало викторијански. Држали смо се на растојању, без додира, само се гледајући чежњиво. Занимљива је та нека нова стварност која постаје део наше свакодневице.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)