САВ ПОЛУСВЕТ ТРЕБА ВРАТИТИ НА МАРГИНУ: Раша Андрић о снимању и завршетку тинејџерског филма Лето када сам научила да летим

А. ПОПАДИЋ

29. 10. 2020. у 12:19

САВ ПОЛУСВЕТ ТРЕБА ВРАТИТИ НА МАРГИНУ: Раша Андрић о снимању и завршетку тинејџерског филма Лето када сам научила да летим

Фото М. Божиловић

ПОЗНАТИ редитељ Радивоје Раша Андрић завршио је недавно снимање филма "Лето када сам научила да летим", заснованог на истоименом хит роману Јасминке Петровић. Био је ово његов први играни филм после 15 година паузе, и први који је сниман "под претњом короне".

- Најтеже је било очувати страх од заразе. Обично се у животу бориш против страха, а сад је било неопходно подгревати га. Током снимања си веома концентрисан на глумце, на камеру, на следећи кадар, на следећу сцену. Скоро да ниси у реалности. Тако мора да се ради, иначе нећеш снимити ваљано - каже, за "Новости", Андрић, сумирајући утиске са снимања.

Уз многа ограничења и проблеме ипак су успели да сниме све планирано. Победили су и велику плиму, поплаву која је стигла до камиона сценске технике и расвете, а победили су и корону!

- Да се случајно десило да се неко разболео, цела екипа би морала у карантин од 14 дана. Пошто смо снимали на терену, живели у хотелу, а све то много кошта - један болестан члан екипе би значио крај овог филма заувек. Огромна је храброст продуцената што су се усудили да уђу у тако ризичан посао.

Андрић каже да је најзадовољнији тиме што су од деце са којом су радили направили озбиљне борце који су се "борили за сваки кадар, за секунд сунца, за паузу између два пљуска".

- Имам осећај да смо их одшколовали за живот, јер живот јесте борба. И та деца, из различитих држава, од којих су нека била у рату, постала су пријатељи за цео живот. То је наш највећи успех.

После хитова "Муње", "Кад порастем бићу Кенгур", намењених свету одраслих, Андрић је снимио филм чија је главна јунакиња тинејџерка.

- На самом почетку рада на овом филму, пре три године - плашио сам се. Када смо после обимног и дуготрајног кастинга пронашли две девојчице, Клару Хрвановић и Нађу Мазалицу - пао ми је камен са срца, знао сам да имамо главну глумицу. Тад се појавио нови проблем - коју од њих две изабрати. После много размишљања смо се одлучили за Клару, а Нађа је добила споредну улогу. Споредну у овом филму, а ја јој предвиђам светлу глумачку будућност. Кад смо почели да тражимо децу за остале улоге, Клара нам је била вођа. Њено мишљење је исто толико вредело као наше. Она нам је помагала да другу децу научимо шта је глума, бодрила их је, била и пример и предводник. Све у свему, сад знам да умем да радим са децом и могао бих без проблема одмах да снимам још један дечји филм.

Књига на дирљив начин говори о одрастању, а да ли данас имамо "слуха" за овакве, емотивне приче?

Раша Андрић и Клара Хрвановић / Фото Глорија Лизде

- Верујем да имамо. Друштво које нема емпатију не заслужује да се назива друштвом, то је онда скуп индивидуа. А о друштву које нема емпатију према деци, нејаким, слабим и старим и не желим да размишљам.

По Андрићевом мишљењу, запостављена је основна улога породице - васпитање. Тешко је одговорити да ли је томе крив општи суноврат морала, културна политика, мањак духа, запостављање основних вредности, очајан образовни ТВ програм...

- Главни кривац није сама породица, јер и породицу треба усмерити да би умела да васпита децу. Деца су сунђери који увлаче у себе све што виде и чују. Ако око себе гледају нечасне људе, необразоване и полуобразоване, неталентоване а амбициозне, непоштене, са апосолутним недостатком чојства - деца ће таква и постати. А данашњи медији управо таквима дају простор. Полусвет требе вратити на маргину. Проблем је у томе што је маргина постала пијемонт. Ово није проблем само нашег друштва и наше државе, то је глобални проблем - закључује Андрић.

ЈУНАКИЊА ПУНА ДУХА

Андрић каже да му је било најважније да лик главне јунакиње, девојчице Софије, остане вишеслојан и занимљив као у књизи, да истовремено буде и дете и зрела, да буде баксуз, али да има и среће, да буде шашава, али и паметна. И да има духа.

- Писац сценарија Љубица Луковић је то успела у потпуности да задржи, али и да дода још који слој. Друга ствар је да у причи задржимо више линија радње које постоје у књизи, да се преплићу, а да не сметају једна другој. То је било тешко јер законитости романа и литературе су много лабавије него законитости филмске драматургије.

Фото Глорија Лизде

А САД МОНТАЖА!

ОСИМ младе Кларе, у филму игра регионална глумачка екипа, у којој су и ветерани нашег глумишта Олга Одановић и Жарко Лаушевић. Редитељ каже да је задовољан снимљеним материјалом, јер су глумци били одлични, а коначан суд даће после монтаже.

- Редитељ не треба да седи у монтажи кад се монтира прва рука. Он ту само смета јер покушава да измонтира филм који је замислио, а не онај који је снимио. А монтажер, у овом случају Дејан Урошевић Урке, јесте човек чисте и одморне главе и бистрих очију. Он сад има главну улогу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)