ЧУДА ЖИВЕ У НАМА: Андреа Ивановић Јакшић о делима изложеним у београдској и крагујевачкој "Рими"

М. КРАЉ

22. 10. 2020. у 10:50

ЧУДА ЖИВЕ У НАМА: Андреа Ивановић Јакшић о делима изложеним у београдској и крагујевачкој Рими

Фото З. Петровић

ПРВИ пут галерија "Рима" прошле недеље је, два своја простора, у Београду и Крагујевцу, испунила делима једног ствараоца.

Ту част указали су сликарки Андреи Ивановић Јакшић, њеним "узбурканим" великим форматима филозофско-поетских назива ("Волим своју судбину. Дишем", "Филозофирање чекићем", "Човек је лавиринт", "Ноћ на земљи-Бестемљено тло - Преображај стварности"...), од којих су неки, у склопу свог наступа, представљени недавно и на међународном сајму уметности у Бечу.

- Покушавам да стваралаштво из мене тече најприродније могуће - објашњава, за "Новости", уметница чији су радови од папира, картона и памука у сталном преображају, још у самом процесу рада. - На класично платно, натегнуто на блинд рам, наносим ручно рађену папирну масу, насталу потапањем картона у воду, да се распада, топи... Онда га преображавам, стављам на платно, где се дугим сушењем извлачи влага. Та маса се потом поново загревањем преображава у нешто друго. Уз воду, користим и друге природне елементе, као што је ватра.

"Човек је лавиринт", Фото приватна архива

Сам дуготрајан процес настанка радова у супротности је са "инстант решењима" времена у коме живимо:

- Покушала сам да из мене изађе нешто што је исконски. Да то буде као из дубине вулкана.

Или, нешто ископано из земље, што је ту лежало хиљадама година.

И мисао на коју се наслања њено стваралштво, старија је од два миленијума, сеже до античке грчке филозофије, тачније Хераклита:

- Размишљајући о његовој филозофији и само време, као категорија, постаје нам недефинисано и не можемо га ухватити - додаје сликарка.

- Баш као што је говорио да се два пута не може ући у исти ток реке, и да је све у промени, тако ми се чини и да се све око нас, па и време, комеша, спаја, таласа, улази једно у друго... Сви смо једно.

БОЈЕ ВАТРЕ И ДРВЕТА

На радовима ове ауторке присутна је како каже једина боја - природна:

- Нема хемије, у класичном смислу. Доминирају боја ватре и природног дрвета. То је зато што су слике унутрашње, органске. Оне су тродимензионалне. Више су слика-објекат.

Иако је читав свет у сталној промени, људски проблеми остали су исти, још из доба Хераклита, наставља саговорница:

- И даље смо људи. Човек је човек, без обзира колико сада има и друштвених мрежа и нових модела телефона. Јесте се отуђио од самог себе, али и даље је исти, са свим својим нагонима, пороцима, лепотама, контрастима, светлошћу и тамом.

А потпуно тамно је и дело названо "Меморија". Уметница која нам открива како јој је учешће на Viennacontemporary дало ново надахнуће и могућност да се самери са савременим стваралаштвом у Европи, то објашњава:

- Сви ми имамо своја сећања, неке своје ожиљке и чуда која су у нама. Црна боја сугерише да је то нешто унутрашње. Код мене је доминантно то што све тамно изнутра излази напоље - на светлост. Све је у контрастима, борби супротности: тама-светло, црно-бело. Живот не би постојао да нема смрти, као што смрти не би било без живота. Како бисмо знали да је нешто добро, ако не постоји лоше. И обрнуто.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)