ФИЛИПОВИЋ О КАПИТАЛНОМ ДЕЛУ "ВЕЛИКЕ ЖЕНЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ": Сага о храбрости и племенитости

МЕСТО и улога жена у историографији Првог светског рата су традиционално маргинализовани, зато је дело "Велике жене у Великом рату" Славице Поповић Филиповић капитално.

Фото Приватна архива

Ауторка у књизи, коју је објавио "Мали Немо" осветљава судбине изузетних хероина које су делиле страдања српске војске и народа - у епидемији трбушног, повратног и пегавог тифуса, у повлачењу преко Албаније, у избеглиштву на Крфу, на Солунском фронту, на Корзици, у Француској и Тунису, као и на Руском фронту и у Добруџи.

Делфа Иванић, Фото Из књиге "Велике жене у Великом рату"

Професор, публициста и преводилац Славица Поповић Филиповић књигу је писала скоро две деценије. На 762 странице у 21 поглављу исписала је саге о патријархалним српским женама, првим српским и страним лекаркама, британским сифражеткињама, француској контеси, руској племкињи, шкотским женама, америчким, аустралијским и канадским хуманисткињама, књижевницама, сликаркама, новинаркама, величанственим дамама и хероинама са Атлантика и Пацифика. Реч је о јединственом делу о по свему изузетним дамама, о подвижничком раду више од 2.000 лекарки, сестара и болничарки у саставу болница српског Црвеног крста, Болница шкотских жена, болница Српског потпорног фонда и других добротворних друштава, у Србији и у избелиштву, у време Великог рата.

- Прошло је више од једног века, можда су њихове старе фотографије избледеле, али сведочанства о њиховој племенитости су остала да светле - каже Славица Поповић Филиповић за "Новости". - Њихова казивања још сведоче о народу правих дивова, прелепој земљи, чувеном српском гостопримству, ратним данима испуњеним великом тугом, али и срећом да је њихова мисија посвећена малом, а храбром српском народу.

Споменик хероизму

- СРБИ су се храбро борили безброј пута и против далеко јачег непријатеља - написала је Џозефина Бедфорд, на челу Транспортне јединице Болнице шкотских жена на Солунском фронту. - Кајмакчалан је вечити споменик њиховом хероизму и издржљивости. То је једна од стварно одлучујућих битака у историји овог рата, а која је завршена победом Срба у условима које је немогуће описати.

Евелина Хаверфилд, Фото Приватна архива

Радозналост је ауторку "Великих жена у Великом рату" одвела у библиотеке, архиве, женске институције, до породица потомака и места догађања. Како јој је судбина донела странствовање, њена истраживања су се простирала од Медитерана, преко Атлантика, до Пацифика. У тим путовањима кроз прошлост било је врло интересантних и узбудљивих догађаја.

Фото Приватна архива

- Мој први сусрет с именом др А. А. Јакшић био је у једној историјској студији, где је она представљена као мушко. На листи српских лекара, у то време било их је око 370, заправо није било и доктора с тим именом. Тако ме је овај мали траг довео до велике саге о др Анђелији Јакшић, ћерки Савете Јакшић и Алексе Јакшића, једног од организатора устанка Невесињска пушка, која је давне 1899. године, по завршеним студијама медицине на Универзитету у Женеви, промовисана у доктора медицине. У току свог дугогодишњег службовања у Швајцарској, пронашла је и патентирала лек против респираторних инфекција, који је назвала "ла серб" - каже наша саговорница.

У Србији, у балканским ратовима др Анђелија Јакшић била је лекарка-добровољац и руководилац Прве резервне војне болнице у Шапцу, лекар у крагујевачкој резервној болници у време епидемије тифуса, саоснивач Националне лиге српских жена, у Француској, у избеглиштву у лекарској и хуманитарној мисији, по ослобођењу лекар у Београду, носилац Ордена Светог Саве, француске Златне медаље за ратне заслуге, а сахрањена је као домаћица на београдском гробљу, данас без гробног места и икаквог обележја.

Познато је да су српска женска хуманитарна друштва била велика болничка помоћ Српском војном санитету - говори Славица Поповић Филиповић. - Љубица Луковић и Делфа Иванић оснивају Четврту резервну болницу у Београду, која је примила 964 рањеника и болесника.

СЕЋАЊЕ Са супругом Бобом на гробу др Елсе Инглиш у Единбургу, Фото Приватна архива

- У Првом светском рату, српске лекарке настављају своју мисију, па се у саставу Српског војног санитета баве хирургијом, лечењем оболелих војника и цивила у епидемији трбушног, повратног и пегавог тифуса - наводи ауторка књиге. - Међу њима се истичу др Драга Љочић, др Марија Фјодоровна Зиболд, др Љубица Ђурић Гођевац, др Зорка Бркић Поповић, др Ева Хаљецка, др Десанка Стоиљковић, др Марија Прита Вучетић, др Надежда Станојевић, др Славка Михајловић Клисић, др Драгиња Бабић... И више од хиљаду обучених болничарки на почетку рата пријавило се за болничку службу. Памте се: Љубица Луковић, Надежда Петровић, Делфа Иванић, Ђурђина Пашић, Персида Продановић, Мирка Грујић и многе друге.

СЕЋАЊЕ Са супругом Бобом на гробу др Елсе Инглиш у Единбургу, Фото Приватна архива

У Првом светском рату, Краљевина Србија је изгубила трећину свог становништва, војника и грађана, а међу њима велики број жена и деце. У пожртвованој мисији страдао је велики број жена, српских и страних лекарки, медицинских сестара и болничарки.

- Велики број путописа, мемоара, записа и казивања настао у време Првог светског рата је из пера жена писаца, новинарки, хуманиста, али и управница болница, лекарки и болничарки - открива Славица Поповић Филиповић. - Њихова сведочанства су се проширила од Србије, преко Француске, Русије, Канаде, Америке до Аустралије, али не припадају само историјама тих земаља, већ су својим садржајем део историје српског народа у Првом светском рату.

Докторка Елси Инглис, оснивач и руководилац Болнице шкотских жена, одбила је да се повуче и наставила мисију у Крушевцу. О томе је оставила сведочанство:

- Најзад смо напустили болницу у Крагујевцу око подне, пошли низ главни пут и тако постали део нечега што је касније постало познато као "Велико повлачење". Путем се кретала велика маса света са разним видовима превоза - почев од воловских и коњских запрега до моторних возила, укључујући како војску са наоружањем, тако и цивилно становништво, жене и децу, који су сви желели да побегну... Издалека је то све изгледало као неки велики шарени змај како гмиже преко пејзажа. Ова колона је пролазила данима и растегла се са једног краја Србије на други, па смо тако схватили да то није само повлачење армије, већ то представља одлазак једне целе нације у изгнанство - народ је напуштао своју изгубљену домовину.

Фото Приватна архива

Речено је да у целој историји није било тако сличног великог егзодуса, изузев можда бекства Израелаца из Египта у древна времена, али у том случају егзодус је водио ка слободи, док је овај водио у изгнанство.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације