ЉУБАВ ЈЕ ОДГОВОР НА СВАКО ПИТАЊЕ: Потресна животна и уметничка исповест глумице Александре Аризановић о болести и исцељењу (ФОТО)

ВРПЦА је за глумицу Александру Аризановић она танка, али нераскидива нит са најближима, сопственом душом и бивствовањем.

фото приватна архива

Отргла је са амбиса смрти и чврсто држала док није прешла на другу обалу. А онда је, као Аска пред вуком, своје болно искуство претворила у игру. Тако је настала плесна представа у којој готово нага, огољена и изложена, игра за живот. У црвеној хаљини, боји радости, пут јој фењером осветљава - мајка. Александрина душа и тело грчи се, савија и ослобађа, с погледом у сваки пар очију у публици, док у позадини позоришног мрака тече њена прича...

За "Врпцу" је ових дана добила главну награду "Рефлектор фестивала", чији је више него симболичан поднаслов "Светло у тами". Освојила је својевремено и "Охрабрење" на Фестивалу кореографских минијатура, као и награду Земунског Фестивала монодраме и пантомиме. Али, све је то мање важно од онога што је са својих 28 година већ претворила у животно дело: у живот сам...

фото Приватна архива

На почетку, ништа није слутило да ће се младост ове рођене Краљевчанке разликовати од било које вршњакиње. Имала је снове, да после економске школе упише глуму. Покушала је у Београду и Новом Саду, није успела. Ништа зато, отишла је у Врњачку Бању да студира Факултет за туризам и хотелијерство. Следеће године поново. И "бинго"! Не само да добија индекс Академије уметности у класи Бориса Исаковића, већ постаје један од његових најбољих студената.

- Имала сам 22 године када ми је откривен рак лимфе. Лечење је трајало целе школске године. Професори су ми изашли у сусрет, на крају семестра положила сам све испите - једноставно, без имало горчине, почиње причу Александра Аризановић. - Наредне сам припремала мастер представу инспирисану "Умећем љубави" Ериха Фрома, са другарицом Исидором Волчек. Она ме је питала: "Шта ти имаш да кажеш о љубави?" И тако је настала та моја кореографија о љубави, први део "Врпце", везан за лечење од рака и очеву смрт која је уследила одмах после мог излечења.

Прва помисао за младу и лепу девојку обично би била нека романтична љубав, ипак, Александра је имала друго осећање и сазнање:

- Желела сам да причам о љубави према породици, себи и животу. У том тренутку била ми је ближа и потребнија од оне романтичне. Док је трајао процес боловања и исцељења, потом туговања због очеве смрти, некако ми се све сводило на - љубав. И сва моја снага долазила је из ње, па и одговор на свако питање које бих себи поставила. Према свом телу, околностима, тати и томе што га нема... Према свему што је била моја истина и искуство у том тренутку. Као и живот и болест, ја прихватам смрт. Суштина је у прихватању. Јер, неприхватање је порицање и негативан одговор на оно што се дешава. Схватила сам да сам још више уроњена у живот, ако прихватим све што долази.

Баш та кореографија, на наговор професорке Дијане Козарски, послата на Фестивал кореографских минијатура, а награда је подразумевала да Фестивал добитници продуцира плесну представу у трајању од 30 минута. Био је то повод за настанак "Врпце".

фото Приватна архива

- Не сматрам себе посебно храбром због тог чина јер ми је било неопходно да то урадим. Не ја као глумица, или кореографкиња, плесачица... Некада ми је храброст била потребна да изађем на сцену, са страхом да се не свидим некоме. Али, ово је прича коју могу и желим да причам до краја живота. Не тиче се само мене, свима нам је потребна. Надилизи ме, већа је од самог изласка на сцену. Моја молитва је била: "Дај, Боже, да је урадим тако да људи који гледају могу да осете из сржи свог бића о чему причам и шта се у мени дешава, па да у себе узму мало искре и исцељења због које ће пожелети још више да живе".

"Врпца" је, како каже, прича која не искључује ништа од емоција: ни живот ни смрт, ни болест ни здравље, ни маму ни тату, ни страх ни храброст. Симболичан је и њен назив,јер повезује све људе.

- Али је и пупчана врпца која је мене и мајку спајала пре 28 година... Представа је, заправо, поклон мојој мами. Ја плешем и она то гледа. Мама је у црвеној хаљини, а ја готово нага. Иако физички захтевна, није нимало напорна. Не дајем своју енергију у празно, чујем "одговор" и уздахе у публици. Увек сам волела да плешем, а на Академији сам освестила колико је неодвојиво тело од ума. Све је један систем.

О начину на који је настајала представа и како је дошла до тачке потпуног исцељења, каже:

- Када сам сазнала за болест, ухватио ме је велики страх. Мајка је била у Америци. Замислила сам како се враћа и затиче ме без косе. И да ћу је много насекирати. То је била прва мисао кад ми је докторка саопштила дијагнозу. Тек онда је уследио страх за сопствени живот. Уплашила сам се - насмрт. Али, страх није дуго трајао. Села сам и схватила да постоје две могућности: да умрем или да живим. Ако умрем, неће више бити бола. Одморићу се. Уосталом, имала сам дивно детињство, уписала Академију, бавила се оним што волим. С друге стране, могу ко зна шта још да искусим. Јер, свако искуство богати човека, па и оно лоше. После три дана од дијагнозе, одлучила сам да живим и посматрам - како се осећам с болешћу, како ми се мењају очи, глас, зуби. У неким животним ситуацијама и глас се мења. Пратила сам га, снимала, анализирала. Зато је мој глас подлога за представу.

Када је прешла лични Рубикон, одлучила је да од свог искуства и сазнања направи мало уметничко дело:

- Мама је одувек желела да плеше, да буде на сцени. Показало се као предивна могућност да је изведем на позорницу. Била је добре воље, потпуно ми је веровала. Рекла је: "Шта год хоћеш, ја ћу урадити". Дала је на сцени оно што ми даје целог живота. Подршку и бескрајну љубав. Прво извођење "Врпце" било је октобра 2021, и данас, после сваког прилазе нам људи да поделе нешто са нама, слична искуства.

Болест је Александру променила, научила да осети љубав према оној истинској, аутентичној себи.

- Оној, до краја ЈА. Због ње могу слободније да живим. Пре болести живела сам "како треба": студент са највишим оценама,фина, одговорна девојка која ради све што треба. У болести сам схватила да немам времена да испуњавам туђа очекивања већ да радим оно што волим и онако како волим, без икаквог такмичења и упоређивања са другима, чак и са собом јучерашњом. Повратак у "старе ципеле" је немогућ. Као у филмовима, кад прођеш кроз неки портал не можеш да се вратиш назад и заборавиш оно што си видео и осетио. Не могу да заборавим најзначајније истине о себи и животу које сам схватила у тим тренуцима.

На питање шта је најважније сазнање, одговара:

- Да нема правила. И себи и другима лакше опраштам грешке и неуспехе. У реду је ако нешто остане само добар покушај, не мора све да буде савршено. Ако радим са добром намером знам да нећу никога повредити нити погрешити. Успела сам да видим себе и са стране и "изнутра". Понекад нисам могла да устанем из кревета, а ја нисам навикла да ме тело не слуша. Мислила сам да сам свемогућа. Сада знам да је ту било и гордости, болест ме је учинила понизнијом и скромнијом... Десило ми се да после премијере "Врпце" добијем гнојну ангину. Јако је личила на претходну болест: висока температура, малаксаласт, отицање жлезда. Осетила сам само збуњеност. Јер, ја више нисам погодно тло за њено развијање, није могуће да се поново дешава. Знам да више нисам тај домаћин.

Препоручујемо

Култура

1 2

"НЕ ОКРЕЋИ СЕ, СИНЕ - ТО ЈЕ МОЈА ДЕВИЗА" Ексклузивно: Рената Улмански о глуми, театру и телевизији, животној филозофији

01. 12. 2023. у 14:50

ТВ Новости

0 0

ЗИНАИДА ДЕДАКИН: Пустила сам да универзум бира за мене, а најдража улога ме тек чека

27. 11. 2023. у 08:05

Злочин

0 6

ДУШО, СТАВИ КАПУ И ШАЛ, ХЛАДНО ЈЕ: Потресна исповест мајке Тамаре Ивановић (13), ножем јој хладнокрвно пресудио осуђивани силоватељ и убица

22. 11. 2023. у 18:38

ТВ Новости

0 1

НАТАША АКСЕНТИЈЕВИЋ: У свако време је тешко насмејати публику, а забавља ме да играм мимо правила

21. 11. 2023. у 08:05

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације