ЈУБИЛЕЈ СРПСКОГ БАРБАРОГЕНИЈА: У Дому Јеврема Грујића 90. рођендан Милића од Мачве обележавају изложбом 60 његових слика (ФОТО)

ЈОШ као гимназијалац Милић од Мачве, изрекао је своју "Сликарску заклетву" пред огледалом: "Ја морам бити сликар! Бићу сликар и од сликарства ћу само живети!" И тако је и било.

Фото Дом Јеврема Грујића

У част јубилеја овог великог српског сликара, рођеног као Милић Станковић, пре 90 година, у пољу кукуруза у селу Белотић на подручју Мачве, од мајке Десанке и оца Радована, у Дому Јеврема Грујића отворена је изложба "Небески Милић". Поставка, како, за "Новости", објашњава Бранка Цонић, директорка овог музеја и коауторка, уз Андреу Милојевић, историчарку уметности, обухвата више од 60 дела и уметничких инсталација, насталих током првих 30 година стваралаштва Милића од Мачве.

Фото Дом Јеврема Грујића

- Ова изложба је посвећена српском Барбарогенију, Тролудаку (како је сам себе прозвао), укротитељу ветрова, чувару духова, градитељу кула и небеских вртова, мачванском племићу, сликару маште, песнику боја, магичару и поетском фантастичару, конструктору и визионару, који у себи крије разбарушеност Далија и свестраност Леонарда - истиче Цонићева. - Посвећена је, али и отворена у име жена - мајки, супруга и ћерки које су га бодриле, подржавале, инспирисале и које и данас настављају да преносе његова дела на наредне генерације, чувањем и излагањем његове богате уметничке заоставштине.

Ретроспективу је отворио наш угледни историчар и теоретичар ликовне уметности Ђорђе Кадијевић, који је био присан Милићев пријатељ, али и венчани кум. Према његовом мишљењу, реч је о уметнику који је био специфичан феномен југословенског сликарства, један од ретких академских сликара који је задржао аутентично, изворно осећање начина изражавања својих доживљаја, естетског искуства и лепоте света.

Фото Дом Јеврема Грујића

- Готово ништа од оног најизраженијег у његовом сликарству, није могао научити на академији, имао је то урођено, природно, завичајно осећање света које је умео да пренесе на платно - објашњава Кадијевић, за "Новости". - Волео је да слика толико да је сваки његов дан у потпуности био - радни дан, од јутра до мрака.

Био је, како истиче саговореник, сликар великог талента, мада донекле суженог круга интересовања на нивоу општег образовања и високе културе, због чега је за оне који нису волели његово дело остао "сељачки сликар", ипак:

- Милић је био можда једини аутентични представник људског живота онаквог какав он јесте, распет између стварности и фантастике. Истанчане, виртуозне технике, са много смисла за детаљ и врло богатим фигуралним приказима, никада збрканим ни конфузним, већ увек разговетним и упечатљивим - увек се сетим фантастичног приказа његовог мачванског села Белотића, у тренутку када се на друму сусрећу свадбена и погребна поворка, тог изванредног симбола универзалне вредности који алудира на људску судбину, а свака тако почиње и тако се завршава.

Фото Дом Јеврема Грујића

Према Кадијевићевим речима, Милић је сликао са велике близине, због чега његове слике најснажније делују са удаљености од метар до два. Због популарности, пре свега у свету али и код нас, био је у прилици да се од свог сликарства буквално обогати. Градио је куће, виле, замак у Мачви...

- У извесном смислу, Милић је био "најнароднији" сликар у нас после Другог светског рата, али на њему се показала и наша склоност забораву. Врло брзо после смрти популарност му је опала, а данас једва да га ико и помиње, па и ову ретроспективу организује породица, а не нека званична институција. Али, то се не дешава само код нас, и један Вермер пао је у заборав на цела три века. У средини осуђеној на амнезију, "сада и овде" има врло мало места за Милића од Мачве. Но то је привремено, јер ће доћи на своје место - он остаје стабилан, интегрални део југословенске културе и уметности и има загарантовано место у историји не само наше, већ и шире европске уметности - закључује Ђорђе Кадијевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације