ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Бели и мање бели град, Пиштало "Миленијум у Београду", режија Марко Челебић

Симболично, овогодишњи Београдски летњи фестивал је у свом позоришном програму понудио гледаоцима познати роман књижевника Владимира Пиштала „Миленијум у Београду“, о пет пријатеља, који прелом два века у нашем главном граду доживљавају кроз своје судбине, интимне, љубавне, социјалне, условљене турбулентним догађањима, који никада не престају на овим просторима. Милан Ђорђевић (Александар Вучковић) прича о другарима, у функцији градских збивања у току година краја миленијума, а све се тиче тешке карме земље на раскршћу светова, која дефинише и његове житеље. Вучковић је глумац, који влада врхунском спонтаношћу и његов Милан је са умећем провео гледаоце кроз нарацију романа.

Фото Приватна архива

    Драматизација Катарине Тодоровић је била праволинијска,  на трагу  сценског читања Пишталовог романа, без правог сукоба и радње, осим литерарног. Тај поступак није био недолотворан, допустио је да се одлична Пишталова литература представи, са дивном идејом, да сањамо свој живот и свој град, овде вечно неуспешно. Али, ако смо очекивали позоришну представу, њу нам млади редитељ Марко Челебић није приуштио. Успорено збивање, условљено понављањем информација и драматургијом у којој се прво саопшти догађај, а онда и илуструје у глумачкој игри, учинио је „Миленијум у Београду“ дугим, упркос живој музици на сцени (Владан Рајовић, Дамјан Бабић, Бошко Мијушковић), која је носталгично подсетила на  психолошки излаз из драматичних историјских догађања.

     Никола Вујовић (Бане) је отишао у Њујорк, за својом музичком судбином, а завршио као конобар, и његова преписка са Миланом је, заправо, контекст, неопходан да се поглед на појединачне судбине уопшти и учини универзалним. Вујовић је врло спретно представио онога, који се спасао бегом, па је због тога судбина оних који су остали, нарочито „космополиткиње која никад није путовала“, Зоре (Ваја Дујовић) постала још депресивнија. Њена изненадна смрт у представи долази нагло, без правог драмског објашњења, и то заокружује утисак да је, осим добре литературе, већина чинилаца ове представе драмски „танка“. У то не спада игра глумаца, јер су и остали актери били уверљиви - Бојан Петровић (Борис), који је као тајкун забрљао и побегао у Грчку, напустивши њихову другарицу Ирину (Зорана Бечић Ђорђевић), са сином Бојаном (дете Василије Вујовић), кога, на крају, од криминалаца чува Милан са почетка, јер се прича завршава кружно, очекивано. У Београду се увек живи крај историје.

     Даниела Кузмановић Павловић (Олга), Небојша Кундачина (Андрија, Миланов отац) и Зоран Ћосић (Чедомир, Иринин отац) су достојно представили старију генерацију, виновнике несреће своје деце због нереалних илузија, да су нормалан живот и успешна каријера на овом тлу могућни. Породица увек страда.

    Овај роман чека успешнију сценску верзију, упркос свежини и добром раду актера и занимљивих музичара, који су учинили да литерарно музички перформанс буде емотиван, носталгичан и леп доживљај летње вечери.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације