ПИСАЦ И КЊИЖЕВНИ ПРЕВОДИЛАЦ ЖАРКО РАДАКОВИЋ О НОВОМ РОМАНУ: Животопис у коме се много тога врти око фудбала

ПИСАЦ и књижевни преводилац Жарко Радаковић, аутор петнаестак књига различитих жанрова и форми, пријатељ и драг сапутник Петера Хандкеа чијих је 26 књига превео на српски језик, овога пута исписао је, а "Чаробна књига" објавила - "Књигу о фудбалу". Тако је свој разноврстан, у нашој књижевности посве јединствен, литерарни опус употпунио и романом о најважнијој споредној ствари на свету, односно романом о свом поимању света и живота а кроз који се непрестано провлачи - фудбал, а који ће прво београдско представљање доживети вечерас, у среду 7. јуна у УК "Пароброд".

приватна архива

- Пишући о својим темама најчешће сам се држао сталних вредности, константи, нечега што је увек ту, невезано од збивања која се нижу и смењују. Овде је та животна константа, приповедачу и његовом животу постојана вредност, свеприсутно поље у коме се креће, увек фудбал. Приповедач је у свом животу учестало или играо фудбал, или маштао о фудбалу, или слушао приче о фудбалу. Могла је та константа да буде и нешто друго, али аутор се овде одлучио за фудбал, који јесте феномен друштва данас. У ствари, то и није књига о фудбалу, него пре један животопис у коме се ту и тамо много тога врти око фудбала. Фудбал, тако скрајнут, често и маргинализован, јесте нека врсте сталне кулисе пред којом се живи, реагује, опажа, осећа, саосећа, мисли, доживљава.

Критичари наводе да се Радаковић, овом књигом, приближио, више но икад до сад, "класичном приповедању", но Жарко и то доводи у питање, баш као и наводе да је ово најличнија, најинтимнија његова књига.

- Моје "приближавање класичном приповедању" овде јесте само привидно, можда зато што ту имам очиглединији развој радње - наводи аутор. - И овде, као и у свим мојим књигама, тематизујем уметност, живот уметника и чин уметничког стварања. На први поглед је то досадна и херметична ствар. Али није ако се смести у контекст свеукупног живота. Овде је контекст фудбал, око, мимо и поред којег се комплетно живи у одређеном времену и на одређеном месту. Прати се нечији рад на писању књиге о фудбалу и све што се око тога дешава. Случајно је ту писац и председник управе фудбалског клуба. Могао је он да буде и нешто друго.

Фудбал је, вели, изабрао зато што је он маркантан феномен времена: сцена на којој се сагледавају многе или све појаве у социјалном животу и психологији појединца и масе - степен социјалности, страст, склоност ка насиљу, отуђеност, потреба да се изађе из себе, отварање, затварање, показивање очаја, жеље за животом, дакако и степен културе и некултуре.

- Јесте све то изнето у маниру и класичног приповедања, али само парцијално - каже Радаковић. - Токови свести, опажања, осећања, мишљења и доживљаји приповедача и мојих јунака и овде су исти као и раније. Можда сам сада удаљенији од "концептуалности" својих претходних књига; али, опет и нисам: јер овде сам подробније улазио у иманенцију. Дакле, тамо где сам раније само "предлагао" и "износио идеје", овде сам приповедајући појашњавао своје предлоге и идеје. А о жанровима ни овде нисам размишљао. Жанрови данас не постоје као некад, сматрам. Колико ће то тако да потраје, видећемо. Тек, ја не осећам потребу да пишем гангстерски, историјски или психолошки роман. Не само зато шту ту недовољно доживљавам, него и зато што ми се ту ствари чине нормираним. А ми морамо да будемо слободни. Уметност је весник у таквим стремљењима.

"Ја" нисам нужно ја

- КЊИГА о фудбалу није моја "најинтимнија" књига. Све што сам досад прозно написао приповедано је "у првом лицу", а то појачава утисак приповедачеве присности у томе о чему пишем. Мој репертоар јесу "личне ствари". Рекао бих "лични доживљаји". Не треба притом мешати аутора (мене) и (мога) приповедача. Они су често различите "инстанце". А због наглашеног уживљавања у написано, стиче се утисак да се ту ради о истој особи. Дакако ја инсистирам на свом личном Доживљају, као централном покретачу писања. Могу да пишем само о ономе што сам доживео. Сматрам да то важи за сваког писца. Ако се пише о стварима које нису доживљене, онда си у другим, суседним, областима - у писању историје, или у новинарском преношењу информација. Писац се увек држи свог доживљаја. Ако је приповедач "ја", па још "инсценирано" приповеда о "свом животу", онда читалац лако упада у замку да се ради о ауторовом животу. Иако ту има низ детаља из ауторовог живота, али онеобичених. Дакле, аутор се и дистанцира од самог себе, те производи утисак аутентичности; али он уопште не мора да буде "тај". 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације