НАША ЖИВА РАНА СЕ ОПЕТ ОТВОРИЛА: Поништавање свих тековина Срба као конститутивног народа у Хрватској (и БиХ) не види се ни на једном месту

НАЈЗНАЧАЈНИЈА телевизијска серија последњих сезона и несумњив продукцијски успех заснована је на личним сећањима сценаристе Горана Старчевића и креатора серије Мирка Стојковића на прогон Срба из Републике Српске Крајине 1991-1995, када је из Хрватске насилно протерано око пола милиона Срба.

Фото: Александар Летић

Као уметнички филм фикције серија је инспирисана стварним догађајима, али у драматуршкој обради почива на обрасцу ратне мелодраме ("ратом осујећена страст") између младе Хрватице и Србина, чија би љубав могла да пробуди асоцијације на "Ромеа и Јулију из Книна" да није сасвим другачије онтолошке подлоге. Овде, наиме, није у питању породични сукоб, као у Шекспира, него историјски и цивилизацијски расцеп између два дубоко супротстављена света, две половине Европе натеране у беспоштедно сатирање пре нешто више од хиљаду година, 1054. године, када се догодила "Велика схизма" источног и западног хришћанства.

Тако је покренут рат који још увек траје, али коме се, срећом, назире финале. Линија овог планетарног сукоба ишла је и још увек иде тачно преко земаља Срба и Хрвата, то јест управо онуда куда и радња ове ратне мелодраме нашег доба: кроз Северну Далмацију и долину реке Цетине, коју је пре опет нешто више од хиљаду година, ромејски цар и писац Константин Порфирогенит означио као границу Срба и Хрвата. Верски раскол створио је дубоко укорењену идентитетску, рекао бих и онтолошку баријеру између ова два иначе блиска словенска народа; цела њихова историја не може да се ослободи већ напротив, све дубље срља у ову хиљадугодишњу ноћну мору, коју на сваки начин подгрева, хушка и изнова разгара умирући Запад.

Али дужни смо да читаоцу кажемо и следеће: ово је вредно остварење, веома ретко у нашој уметничкој пракси, сасвим несвојствено текућој телевизијској продукцији Јавног сервиса Србије; чудо које можемо да објаснимо једино присуством Милоша Аврамовића као изванредног продуцента. Драматуршка матрица Старчевића и Стојковића, као и течан и добро темпериран дијалог, подношљиво обојен локалним сазвучјима, дали су могућности редитељу Саши Хајдуковићу да "једноставним средствима и реалистичким поступком, уз иновативно коришћење музике и звука, ослика једно доба" (Ђорђе Милосављевић).
Готово невероватан је допринос целе глумачке екипе, почев од двоје протагониста Луке (Огњен Мићовић) и Дарије (Дарија Вучко) који плене шармом, фотогенијом и харизмом, преко њихових родитеља Никице (један од најбољих наших глумаца Јово Максић) и Наде (сјајна Николина Фригановић), Маре (готово савршена микро-глума Слађане Зрнић) и Цварета (слојевит глумачки дијапазон Славише Чуровића, који се бори са пакленим мукама Даријиног оца - Хрвата одгајеног у мржњи према Србима, који још не зна да је и сам покрштени Србин!). Над свима се уздиже готово митолошка фигура ујака Момчила (Никола Пејаковић), оживљени архетип Видовдана, који једини разуме дубоки смисао целе ове драме.

Фото: Александар Летић

И коначно, маестрални удбашки демон Дилпара (Љубомир Бандовић), један велики знак југотитоистичке епохе, сав саткан од препознатљивог ткива социјалне и историјске пропасти српског народа, његова жртва и џелат. Са екрана нам се обраћа вампирска еманација авнојске Југославије, мучитељ и велеиздајник последњег нараштаја једне колосалне преваре. За ову савршену глумачку студију Бандовић заслужује највиша признања као креатор лика који је обележио своје доба. (Приде: његов Дилпара показује да је фамозни београдски "Круг двојке" прво углавном био истребљен па тек у новом поколењу Брозове "дубоке државе" постао набеђени фактор неке "друге Србије").

Ова завеса откриће у нашем сећању призоре које још чувамо и то сада отвара нова питања, која више нису за комплименте. Битне чињенице живота се тешко уклапају у ову фабулу. Агонија бивше Југославије и њена смрт у крвавом спазму не може се прећутати, без обзира на све приче о уметничкој слободи: "Тврђава" пати од бројних промашаја и недостатака.

Ни речи о затирању српске културе, језика и писма и уставног права на ћирилицу као педесетогодишњој константи "нове Хрватске". Свака национална индивидуалност Срба у Крајини је свим средствима гажена све док није догорело до ноката: до избацивања Срба из Устава нове Хрватске, што је већ у мају 1990. акламирао Хрватски сабор! Срби су преко ноћи уклањани из државних структура, полиције, тужилаштва и судова и стављани на спискове за ликвидацију.

"Олуја" је већ тада уписана у триколор "Лијепе наше".  Легалан и еуфорично поздрављен повратак усташа у земљу, стварање оружаних постројби и отворене претње да ће се поновити 1941, клања и масовне ликвидације Срба обнављале су страх и панику у целој земљи.  КОС је у јесен 1990. тајно снимио генерал - пуковника ЈНА Мартина Шпегеља, који је пред целом Југославијом рекао " То неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно - бомбе у породични стан... А Книн ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва победио у Србији, Милошевић. Сад су нам Американци, други дан од кад је он победио, понудили сву помоћ. За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно".

По "Тврђави", међутим, излази да се "балван револуција" у Крајини (јули 1990) догодила сама од себе, јер је неком тако пало на памет. Сукобе ногометних "навијача" предводили су кнински Срби у сред "бијелог Загреба" (13. маја 1990) уз заштиту београдске Удбе. Испада да је та установа дигла све "книнџе", а међу првима нашег Луку, на устанак! То је, уосталом, и сада званична верзија нове хрватске државе која је прихваћена као алиби за беспоштедни погром. На Плитвице су, за "крвави Ускрс", "книнџе" доведене преваром Милошевићеве службе да би потпалиле братоубилачки рат. То је и данас хрватски званични наратив. На РТС-у се сада може видети то исто у виду уметничке фикције.

Затим, 1991. десила се у Крајини нека "српско-српска ствар", у којој Хрвата није ни било. Све зло довукло се из Београда, од Дилпаре и његових "црних стотина", дилера дроге, наркомана и мрачних предатора ("Не постоји ни један једини лик у Београду који није ђубре" пише Тајана Потерјахин. "Они сви до једног дрогирани скачу у дискотеци док народ у Хрватској гине. Сви су портретисани као служба, курве и наркомани ... Па је ли баш било тако? Није. Није тако било. Ова серија на идеолошком плану чини буквално исто што раде пројекти засновани на аутошовинизму. Дели Србе поново"). Ево, коначно, шта је још тада говорила Смиља Аврамов: "Режисери најпрљавијег рата у модерној историји, оног против Југославије, не само да су прећутали геноцид, него су лицемерно Србију разапели на крст срама и прогласили кривцем за разарање СФРЈ, па и за геноцид... Сваљивати све на мртвог Милошевића кукавички је, бедно, подло. Он је имао политичких грешака, али оно за шта је оптужен у Хагу ноторна је лаж. Као и много шта друго што му товаре овде".

Уметнички филм фикције није историјска читанка али није ни оперисан од стварности и осуђен на ћутање; или није уметнички филм. Што само сведочи да је једна национална тема поново отворена нимало случајним таласом емоција који нас сада одасвуд запљускује (добар филм је, по дефиницији, уређај за стварање емоција). Жива рана се опет отворила и пече више што је њен призор стварнији. Да није - лако бисмо одмахнули руком.

"Ма добро је 'Тврђава' испала на крају", каже млади историчар Немања Девић. "Није била беспрекорна. Штуцала је испрва са историјским наративом, кретала се негде по ивици. И завршила не само коректно, него емотивно и уз неколико могло би се рећи и антологијских сцена... Само нек се снима, снима, српски филм. И корак по корак приближићемо се истини. Нисам Крајишник и немам никог оданде, али осећам њихову бол и песму подједнако као своју. Да не заборавим, уочи Никољдана, када је и проглашена: памтимо нашу Крајину. Идеју, борбу и крваву хаљину". Не заборавимо ни ми да се на Никољдан сетимо истог оног Порфирогенита којим смо започели овај текст: да смо се ми Србљи ту, на обали Цетине, први пут појавили у царским аналима и да ту - на западној граници Православља - заувек и остајемо. Има наде.

Препоручујемо

ТВ Новости

0 0

ЗОРАН ПАЈИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": Љубав је сигуран ослонац у свету пуном изазова, а Константин је између разума и осећања (ФОТО)

19. 12. 2025. у 12:05

Култура

0 1

ПРОФЕСОР ДР ДРАГАН ПАВЛОВИЋ: Иглу за анестезију заменио оловком

16. 12. 2025. у 14:40

Култура

0 1

42. НУШИЋЕВИ ДАНИ У СМЕДЕРЕВУ: Нушићева награда за животно дело Тањи Бошковић

16. 12. 2025. у 10:09

ТВ Новости

0 1

ИВАНА МИЛЕНКОВИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": Судбина отвара врата, али избори говоре ко смо, а неки снови траже тишину да би порасли (ФОТО)

12. 12. 2025. у 12:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације