НИКАДА ПОГНУТЕ ГЛАВЕ: Изложба о јединственом пријатељству Михиза и Миће Поповића у Музеју Вука и Доситеја

ПОЛОВИНУ хонорара који је добио млади Мића Поповић када је продао платно „Београд“, уложио је у штампање прве збирке песама свог кума, целоживотног друга и саборца за слободу јавне речи – Борислава Михајловића Михиза.

Фото Зоран Јовановић

Ово уље на платну, као једно од сведочанства јединственог пријатељства два горостаса наше културне и јавне сцене друге половине 20. века,  део је поставке "Испричана Непричава: поводом сто година од рођења писца Борислава Михајловића Михиза (1922 - 1997) и сликара Миодрага Миће Поповића (1923 - 1996)", која ће бити отворена у Музеју Вука и Доситеја, у уторак, у 13 часова.

А загонетку, откуда Мића и Михиз код Вука и Доситеја, репортерима „Новости“, који су били први посетиоци ове камерне, али узбудљиве поставке у чувеној Оџаклији на Дорћолу, у институцији која је у саставу Народног музеја, открили су њени аутори, музејски саветници Елиана Гавриловић и Миодраг Томић.

Фото Зоран Јовановић

- Још од младих дана, обојица су била везана за простор у коме се данас налази Музеј Вука и Доситеја- каже Елиана Гавриловић. – Приликом оснивања прве сталне поставке Михиз је неких годину дана, био кустос- асистент. У нашој архиви чува се реверс којим је  својим потписом потврдио да приузима из Народног музеја део оставштине Вука Стевановића Караџића, а има га и на планим списковима.

На предлог и одговорнст Михиза, кустоса- приправника у тадашњем музеју књижевности, додаје Томић, а уз сагласност управника Ђуре Галвеле, 1952. године, ту је отворена друга самостална изложба Миће Поповића – „Село Непричава“.

-Требало је да буде постављена у неком другом простору, међутим нисмо успели да откријемо о ком се музеју, или галерији ради, али је била одложена- наставља Гавриловићева. -  Захваљујући упорност и храброст Михиза и Миће, али и самог управника Гавеле, она је одржана овде и трајала је – четири дана. Касније је приказана и у Француској, гостовала у галерији "Барбизон".

Док је, захваљујући стипендији боравио у Паризу,  Поповић је своје прве импресије слао управо Михизу и то на један изузетно оригиналан начин: бележио их је на црежима, које је пратио духовити текст. Та у јавности никад виђена „ликовна писма“ на поставку су стигла из  Михизове заоставштине, а саговорница додаје:

-Изложба не и била остварљива да није било воље и жеље Јована Поповића, Мићиног сина, који је уступио још неколико вредних дела која су, или из Михизове заоставштине, или су из породичне колекције.

Међу експонатима је и Поповићево велико платно на коме доминира здање Народног позоришта (Нардони музеј га је добио на поклон од породице у чијем је власништву било), као и три дела која је Музеј Вука и Доситеја откупио за своју ликовну збирку, директно од сликара (на једном је представљен Доситејев лицеј -зграда у којој се музеј налази, а друге две су везане за Доситејев боравак у Далмацији).

Део поставке у Музеју Вука и ДоситејаFoto: Фото Зоран Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

-Из сталне поставке Миће Поповића и Вере Поповић Божичковић из Лознице имамо слику "Сељачки сандук" за коју се сигурно зна да је била једна од 17 изложених на изложби "Село Непричава"- истиче Гавриловићева. - Ту је и један резерваж, на коме је представљен Вук Караџић, настао поводом манифестације "Два века Вука", у коју је био укључен и Поповић.

Сарадњу су, како предочава Миодраг Томић, имали и са Српском читаонцом у Иригу, која  је покренула иницијативу да се оснује Спомен кућа Борислава Михаиловића Михиза:

Према Томићевим речима, осим изложбених радова, период почетака, коме су се обојица радо враћала, на поставци је представљен и кроз сећања изнета у интервјуима. На посебним таблама, на којима су исписане њихове биографије, постоје и видозаписи у продукцији ТВ Београд (интервју Светислава Стојановића са Михизом, разговор Јовице Аћина са Поповићем и емисија Феликса Пашића, о чувеном извођењу Бекетовог „Годоа“).

-Имали су изузетне биографије. Мића се остварио и као сценограф и драмски стваралац, режирајући представе у Атељеу 212, али и као филмски редитељ. Његова остварења представљају „филм ноар“ у нашој кинематографији и сврстана су у дела од изузетног значаја. А Михиз као драмски писац, књижевник и књижевни критичар, увек је био посебан и занимљив саговорницима, због своје бритке мисли. Јако се ценило оно што је имао да каже. Све то нам је често одвлаћило пажњу и правило, на неки начин, потешкоће да се сконцентишемо само на њихов рани период.

Аутори изложбе посвећене младости и рађању изузетног пријатељства између сликара и писца,  подсећају да се њихов први сусрет десио у стану на најчуванијој дисиденсткој адреси код нас - у Симиној улици број 9а, тој „Кући јереси“, у непосредној близини музеја,  где је  Михиз живео са цимером, касније истакнутим професором историје уметности Војиславом Војом Ђурићем.

-Много је текстова, публикација, књига, написано о Симиној 9а, и  том периоду њиховог дружења- истиче Гавриловићева и додаје да је ту Мићу и Михиза упознао заједнички познаник, Живорад Жика Стојковић. – Међутим, већ 1947. Мића је са групом колега са Академије ликовних уметности отишао у Задар, где су основали прву нашу сликарску заједницу- Задарску групу.

Тамо им се придружио Михиз, подсећа Томић, који је и сам, иако студент књижевности, а не Ликовнне академије, направио неколико слика, за које му је потом било жао што нису сачуване:

- Имао је неку своју оригиналну технику. Међутим, од њега су тражили да им чита поезију, не би ли имали бољу инспирацију. Када би  били кишни дани онда им је читао књиге.

Или, или како напомиње коауторка Гавриловић: рецитовао руске и француске песнике.

Било да је реч о књижевнности, визуелној уметности, или јавном животу, њихов заједнички став био је да би требало слободно исказивати  различитост у мишљењу, подсећа Томић:

-То их је одликовало до последњих дана, када су током деведесетих,  настојали су да пордже студенте у потреби да своје ставове покажу јавно.

Ова особина посебно је била  видљива у периоду којим се изложба бави, о чемуЕлиана Гавриловић, прича:

-Мићина крилатица је била да не желе да проведу своју младост погнуте главе и немушто. Биле су то године непосредно после рата, током којих су имали и отворене сукобе са људима попут, рецимо Радована Зоговића. Само можемо да замислимо Михиза, младића од 24 године, који се отворено супротставља једном Крлежи, Густаву Крклецу, Десанки Максимовић....Била је за то потребна велика храброст, знање и интелеигенција. То зрно луцидности обојица су сачували до краја – закључује коауторка изложбе коју заокружује Поповићева слика из осамдесетих „Евентуални излаз“ и додаје:

 -Ко год је читао Михизову „Аутобиографију о другима“ препознаће оно што смо хтели да представимо овом тематском поставком.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације