Култура

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Побуна као тежак рад

Пише Драгана Бошковић

26. 12. 2022. у 13:11

ПОБУНИ се. Рекла је, Опет се побуни је текст Алис Берч, по коме су редитељка, Јована Томић и драматург Димитрије Коканов, организовали манифест "Побуна", о протесту против устаљене улоге жене у друштву и у уметности.

У уводној напомени, Берч описује празну сцену, са видљивим трећим планом, у дну, као и обавезну репетитивност, понављање радње обувања и скидања штикли, као и наношења и скидања кармина. Сам текст даје могућност ауторског тумачења, одсуством обавезујуће драмске форме и непосредношћу исказа, које су дате глумцима. Глумице су, у исто време, и ликови у протесту, али и оне лично. Адаптација оригиналног текста тиче се највише преструктурирања појединачних "транспарената", који указују, написани изнад сцене, против чега ће бити следећи протест, одигран, иронизован, са отклоном ка коментарима извођача, за које се никада поуздано не зна да ли су искази ликова, или уметнице лично ("Уморна сам...")

Индикација Алис Берч, значајне списатељице постдраме 21. века, утицала је, вероватно је, на одлуку да се ова, ипак, интимна драма постави на велику сцену Атељеа 212, што је дало могућност да се поменути "бекстејџ" заиста види и да припреме глумаца за сваки следећи протест, именован на сцени, буду видљиве. Иако врло упечатљива, игра глумаца (Јована Стојиљковић, Тамара Драгичевић, Ана Мандић, Урош Јаковљевић и Александар Вучковић) на празној сцени је деловала недовршено, пречесто "обогаћена" драстичним сценским покретом (Игор Коруга), који је само илустровао текст, будући да је главни носилац како информације, тако и активизма. То је кулминирало у сајбер сцени, у којој су се ликови, обучени у некаква свемирска одела (костим Селена Орб) здушно ознојили, плешући и крећући се сценом у некој врсти денс коментара. Све заједно, редитељка и драматург су текст Алис Берч, тежак за поставку на сцени, добро организовали, склонивши сувишне, понављајуће идеје, пре свега, тако да је оно што је остало као (пре)текст за представу "Револт" имало добру читљивост и било, у већини сцена, занимљиво за праћење.

Бирајући младе глумце Атељеа 212, Јована Томић је протест против потцењеног статуса жене свуда, на сцени и у друштву, у медијима, у космосу, како би се овде читало, свела на ту потчињеност патријархату младих, лепих, интересантних жена, које немају никаквих других проблема. Већу шароликост жртава је чак је и ауторка, у напоменама за своју драму, предвидела, написавши да је неопходно да у свакој сцени представе буде глумица, а у питање је ставила, да ли увек женског пола!

Врло занимљива редитељка, Јована Томић, иновативан, недрамским формама склон драматург Димитрије Коканов и одличан избор глумаца, учинили су ову сценску побуну, за какву је Атеље 212 увек био право место, узбудљивом и вредном пажње и гледања. Сам избор текста Алис Берч изгледао је помало "прежвакан", јер су се, у међувремену, многе побуне, показане драмским језиком, испоставиле као много јаче и убојитије, самим тим, што су доносиле више емоције на сцену.

Разлика између сценске емоције, која прелази рампу и елитног умећа да се покретом оживи текст, који не носи ништа, осим поруке, увек је била на страни доживљаја гледаоца, коме је умор у тексту и умор од гледања истог.