ПЛЕМЕНИТИ СТИХОВИ ДЕСНИЦЕ: Владан Бајчета о неправедно скрајнутом песничком делу великог писца

ПОСЛЕ изузетно успешног прозног старта, велики писац Владан Десница (1905-1967) огласио се 1956. првом, и испоставило се једином песничком књигом "Слијепац на жалу", која је, међутим, дочекана веома оштрим примедбама критичара. Оцењена је као "тврда, сувопарна и незанимљива", "празна и неуверљива", као "интелектуална конструкција", "Збирка која трпи од декларативности". Са намером да укаже на занемарене вредности ове збирке и на неки начин исправи неправду према аутору, Владан Бајчета (1985) је написао студију Non omnis moriar, коју је објавио Институт за књижевност и уметност.

Фото: Новости

Одговарајући на питање зашто је Десничина поезија остала у сенци његове прозе, Бајчета, за "Новости", каже:

- То је питање које сам себи постављао још од средњошколских дана. Наишавши, наиме, на свега једну песму у једном предговору "Прољећа Ивана Галеба", која ми се јако допала, одмах сам отишао до библиотекара и затражио збирку "Слијепац на жалу". Међутим, библиотека у мом завичају није имала ту књигу, па сам је прочитао тек када сам дошао на факултет. И остале песме су ми се изузетно свиделе, па је све почело још тада. Учинило ми се да је то једна од оних књига које имају судбину да нису цењене колико завређују. Тако сам још у дипломском раду одлучио да укажем на њену незаслужену скрајнутост.

Владан Бајчета/Фото: З. Јовановић

Шта "Слијепац на жалу" може да значи данашњем читаоцу? У чему је њена универзалност?

- Као и свака добра поезија, та збирка може данашњем читаоцу да значи управо оно што добра поезија одувек значи: да човеку каже нешто битно о важним питањима његовог живота на језгровит, естетски концентрован начин. Она увек говори више него што хоће да каже и што песник жели, односно чега је уопште свестан да говори. Она кроз лепоту језика, а са друге стране посредством читалачке отворености, интуиције, доводи онога ко је прима до више спознаје о себи и о свету кроз лековити сусрет са лепотом. Управо у томе је њена универзалност - као и свака добра поезија она је лепа, дубока, племенита.

Владан Десница/Фото: Новости

Десница као песник имао је проблем да уопште објави своју прву песничку књигу?

- То је било пре Другог светског рата. Послао је рукопис чувеном београдском издавачу Геци Кону, али је он Десници понудио услове сличне онима које многи издавачи данас нуде младим песницима: да сам финансира своју књигу. До тога није дошло (део преписке наведене у књизи илуструје неке од околности у вези са тим) и Десница ће свој песнички првенац објавити тек средином педесетих година. Чињеница да се тако касно појавио са првом збирком поезије, у петој деценији свог живота, учинила је да се у књизи нађу песме настале у распону дугом барем тридесет, а можда и више година. То је условило да су песме "Слијепца на жалу" разнородне и вредносно и по поетичким, односно стилским одликама. Несумњиво је у томе био један од разлога њене негативне ране рецепције.

Десничина необјављена књига поезије под насловом "Гозба у пољима" имала је необичну судбину?

- Није без основа претпоставити, на основу одређених података из пишчеве преписке, да је тај рукопис могао бити оно што је Десница послао Геци Кону. Њему је 1942. године украден кофер пун рукописа на бродском путовању из Сплита за Задар, на краћој паузи у Шибенику. Писао је о томе у два писма својој сестри Наташи и нарочито жалио за изгубљеним лирским радом читавог једног десетлећа. Фасцикла под називом "Гозба у пољима", сачувана у пишчевој оставштини, носи забелешку "архив и реконструкција", што значи да се вратио том свом делу и покушао да га обнови по сећању. То је нека врста циклуса о човековом савезу са мајком земљом, о својеврсном пантеистичком осећању света и природе. Можда је Други светски рат утицао да се промени таква пишчева слика стварности, па је стога и одустао од рада на књизи. Не можемо знати: узмимо то само условно, као претпоставку. Ипак, остало је довољно фрагмената, као и целовит садржај књиге, па ипак имамо прилично поуздану слику о томе како би она изгледала да ју је писац завршио.

Фото: Новости

Једно поглавље ваше монографије посвећено је неколицини његових засебних необјављених песничких рукописа?

- Међу рукописима је пронађено и десет појединачних песничких радова. Реч је о тематски и вредносно разнородним поетским покушајима, који са једне стране осветљавају Десничин публиковани лирски опус, а са друге дају нове нијансе том сегменту његовог опуса. Добар пример је, рецимо, песма "Широка метемпсихоза".

Фото: Новости

У другом делу књиге бавите се питањем на који начин је Десница прилазио теми смрти у прози у односу на поезију?

- То је можда најзначајнија тема целокупног Десничиног књижевног рада, будући да је, као што је то познато, његов Иван Галеб говорио како је смрт "у суштини једина тема пјесника". Међутим, код Деснице постоји нешто што је изузетно у српској књижевности, па можда и у ширем контексту. У његовом опусу смрт се сагледава са различитих страна, из различитих углова, прилази јој се са најширег спектра филозофских позиција, и од једног до другог дела се на њену вечиту загонетку одговара другачије. Десница као да је у свом стваралаштву упорно тражио најподеснију визуру, неки тајни пролаз, пукотину којом ће доћи до одговора на питање у које се сливају сва остала људска питања. Нема разлога да се сумња да је најадекватнији уметнички пут пронашао у "Прољећима Ивана Галеба", а тај роман, што се недовољно зна, завршава са неколико песамама, уграђеним у ту његову грандиозну прозну конструкцију. Тако долазимо пред јасну једначину: и Десничина поезија иде у сами врх онога што је Десница у свом животу написао.

Генијалност

У КЊИЗИ је дата и анегдота коју је својевремено забележио Славко Вукосављевић, такође, неправедно скрајнут песник:

- Једне ноћи седели смо, неколико нас млађих људи, у већ скоро празном хотелу на обали Охридског језера. Певали смо. Једна рука Ганета Тодоровског била је тапан, а један кажипрст Срба Ивановског револвер. Тада Стева Раичковић поремети ритам, рекавши мирним и дубоким гласом: "Знаш... у њему има генијалности". Окренули смо се. Нашем столу прилазио је Владан Десница.

Умује мудрац 
на сунцу

Умује мудрац на сунцу:
Све сам од живота узео
и све животу вратио.
Дао сам му своје заносе и своје падове,
своја прегнућа и своја клонућа,
напоре напетих жила
и снове презнојених узглавља.

Све је било моје:
и радост и бол,
и опсјена и отрежњавање,
глад дјетета и туга блудне ситости,
цик лудог срца у јутра крвава
и повијање душе у мутне сутоне.

Све сам од живота узео
и равном мјером све му вратио.
отићи ћу го и празних руку,
Са добрим трудом у дну удова
жељан сна
и збратимљен са пролазношћу.

(Владан Десница)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације