СВЕТ СРЉА КАО МУВА БЕЗ ГЛАВЕ: Братислав Р. Милановић о збирци "Плава медуза" у "Плавом колу" СКЗ

КАКВО год да је време, песник има своју читалачку публику. Јер песници иду у корак са временом у ком живе. Такви су закони постојања. Будуће време му је непознато, прошло је већ имало и своје писце и своје читаоце. Данашња публика песнике чита на електронским мрежама, блоговима, сајтовима, у електронским издањима, али има и сладокусаца који књиге узимају из рафова библиотека.

Фото В. Данилов

Ово истиче песник Братислав Р. Милановић (1950) у разговору, за "Новости", поводом нове збирке стихова "Плава медуза" објављене у знаменитом "Плавом колу" СКЗ. Особени поетски глас најавио је већ првом књигом "Јелен у прозору" (1975) за коју је добио Бранкову награду. Уследило је још седам песничких збирки које су овенчане престижним признањима: "Милан Ракић", "Ђура Јакшић", "Србољуб Митић", Просветина награда, "Раде Драинац", Змајева награда.

После дужег времена овом књигом вратили сте се рими и везаном стиху. Шта је био разлог?

- Било је то игром случаја. Пре неколико година, на летовању у Грчкој, гледао сам како дечаци штапићима гурају по песку, на жалу, некаквог морског створа. Велика плава медуза лежала је на жалу, беспомоћна, једва показујући знаке живота. Имала је тиркизну боју неба. У митологији медузе су велике, опаке немани. Ова је била велика као моја шака. Тада су ми кроз главу пролетели стихови о њеној боји, жаровитости, имену, мрежама, музама, свезивању. Била је то цела једна добро римована секстина у једанаестерцу.

Занимљиво поређење између старогрчког времена начинили сте у циклусу "Купање богова". Као да од старих мудраца ништа нисмо научили?

- Научио је данашњи човек од старих Грка много, али неке од основних ствари није. Нешто из животне таблице множења није, а то је да треба бити - промишљен. Савремени свет непрестано некуд срља, као мува без главе. Направи невероватне погрешке на којима инсистира, а затим се неко сети да каже: "изгледа да смо погрешили". А иза тога "изгледа да смо погрешили", на другом тасу, леже стотине милиона жртава... које не би тако погрешиле. За разлику од старих Грка које је водила промишљеност, савремени свет некуда главиња, јури, жури као да је сваки тренутак толико важан, или је можда и важан ако га покрива максима "време је новац". Ако је тако - онда је све на своме месту... У једном случају је реч о осмишљавању живота, у другом о коцкању са временом...

У књигу сте уврстили поему "Сто на раскршћу"- зашто?

- Та поема се, једноставно, уклопила у ову књигу. Ако је цела књига у симболици додира медузе, дакле нечег болног, што повређује, онда је њој ту сигурно било место.

Написана је много раније и њоме је у Краљеву 1995. тодине обележен 14. октобар, дан стрељаних у овом граду. Ја сам цео тај спектакл замислио као античку драму смештену у један митолошки простор: Столове, планину на којој обитава Бог, подземну реку Златарицу која спаја живе и мртве и меморијални парк у ком се све дешава као на сцени. Ту је и антички хор, и хоровођа и песник и радници који треба да буду стрељани, и анђео који се појављује као неми сведок, и очевици, и људи утекли са стрељања, и избеглице које су ту дочекале свој крај, и ожалошћене жене и нарикаче... Приредба је са великим успехом изведена 14. октобра 1995. у режији Дејана Мијача. Текст је лежао у мом компјутеру, а када сам почео да склапам "Плаву медузу" схватио сам да се она уклапа у концепцију целе књиге.

Посебно је занимљив циклус "Дом стараца", о теми која је веома ретка у нашем савременом песништву.

- У овом облику јесте веома ретка. Старачки домови су веома тужна места. До сада нисам упознао ниједног старог човека који се радовао чињеници да ће ићи, или да је отишао у старачки дом. Најчешће ни породици која мора свог најстаријег члана да да у старачки дом није лако јер таква одлука има обострану веома велику емотивну тежину. Каква год била брига о њима, непрестан медицински надзор, добра и здрава исхрана, пажња особља које их негује, ти људи се осећају као становници неког гета, одбачени од свих и, на крају, осуђени на смрт. Најтеже је онима који су здрави и чије су менталне способности, иако су у веома позним годинама, задивљујуће. Они се на таквим местима осећају као у предворју смрти. Да напишем ову поему подстакла ме је судбина мог блиског пријатеља који сада има 94 године.

ПОНИЖАВАЈУЋА ПОМОЋ "КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА"

Ви сте и главни и одговорни уредник "Књижевних новина" које су се увек бориле са немаштином. Како излазите на крај?

- Волео бих да једног дана неки од будућих главних уредника одговори како тај материјални проблем не постоји. Али то ће бити чиста фантастика за дуга времена. Пара има, али нема људи који разумеју да су "Књижевним новинама", књижевности уопште, паре потребне. То су непрофитне делатности. За новине као што су наше, тај новац је мали, за државу безначајан. Бацила га је свака влада на разне своје промашаје и не трепнувши. Очекивати да је 300.000 годишње нека помоћ "Књижевним новинама" је понижавање налик најбеднијој псовки. Друго, властодршци мисле да су паре којима они располажу њихове. Нису! То су паре које припадају свима, читавом народу, шта год он мислио о њима, јер, сви плаћају порез. Појаве се спонзори који кажу да их је срамота кад чују колико кошта штампање једног броја новина - као једна просечна плата у Србији. Захваљујући њима новине излазе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације