ИНТЕРВЈУ Сликарка Биљана Ђурђевић: Заглављени смо у блату Дантеовог круга пакла

ИЗ века у век, понављамо на стотине истих и сличних грешака, за које смо већ схватили да су биле девастирајуће за човечанство, али и природу, тврди у разговору за "Новости", Биљана Ђурђевић, сликарка, професор београдског ФЛУ и гостујући предавач на њујоршком Универзитету Парсонс.

Фото М. Анђела`

У Салону МСУБ, у Париској улици, ова уметница велике међународне репутације, представља нови циклус - "Студија случаја", са сликама у којима, пише кустос Мирослава Карић, "у својеврсне алегоријске сцене снажног драмског набоја" визуелно сажима феномене отуђености, социјалне анксиозности, агресије, насиља, механизама контроле, медијске манипулације, индукције страха...

* Једна од кључних тема овог и претходних цилуса јесте отуђење, али ваше поруке нису директне. Како долазите до тих метафора?

- Не знам који су механизми и како их стварам, али знам шта ме покреће и са чим имам највише кореспонденцију. Да бих ушла у рад на својој слици, морам да будем у њој. То иронично, само по себи, носи неку врсту отуђења. Али, најбитнија од свега ми је комуникација са идејама других уметника, филозофа, књижевника, који су се бавили истом тематиком, чиме дограђујем платформу са које почињем да радим. Постоји и један други ниво: одбацивање свега, да би се дошло до новог стања ствари, да бих то приказала из сопственог угла. Прво се претрпам, а онда се оголим. На неки баналан начин речено, тако долазим до призора објеката, људских тела, стања. Уђем прво у комуникацију, која је често веома емотивна, а из тога у фазу када сам сама са собом.

* Ослањате се у раду на филозофију, књижевност, често ауторе из антике, а дела вам говоре о савремености, односно негативним визијама будућности?

- Дуго сам била убеђена да се бавим дистопијама, а онда схватила да сам дубоко у илустрацији свакодневног живота. Док год сам веровала да је посреди дистопија, имала сам отклон од рада, а онда ме готово ударила та најтужнија ствар, да све то заправо живимо. Када реферишем на старе филозофе и писце, то је пре свих Аристотел, а у новом циклусу - Данте Алигијери. Нажалост, стално преживљавамо исту историју. Тај људски род ништа не ради како треба. Све време смо у репетицији онога што не бисмо смели да поновимо.

* И сада смо у ситуацији, за коју се говори "никада није било овако - пандемију смењује рат". Да ли је баш тако?

- Није, јер стално гледамо један те исти филм изнова, без намере да оператеру кажемо: "Хајде пусти нешто ново!"

* Ваша нова серија започета је радом "Оруђе делања", на који се наставила графичка новела, а на њу и велики формати, у чему, такође, има много понављања?

- Дуго ми се ове идеје мувају по глави, постоје чак на неким цртежима из деведесетих година, а тек сад сам их артикулисала као нови опус. Графичка новела, чији сам у почетку била велики противник и издавач "Бесна кобила" су ми много помогли. Да није било њих и Јелене Спајић са ФЛУ, другачије би изгледала и "Студија случаја".

* Тема изложбе је деградација људског рода смештена у просторе напуштених фабрика, железничких станица, који делују готово метафизички...

- Простори од армираног бетона не могу да се загреју, па су метафора хладноће и отуђености човека, недостатка топлине. Шта год са њима човек да уради, колико год свећа да упали, опет неће добити дом. Много су ми важни ти простори, па сам у Фондацији "Прада" у Милану, која је сва од бетона, уместо да гледам изложбу, све време фотографисала зидове.

* У том простору на вашим сликама главни јунак је један мушки лик који се понавља, ко је он?

- Може да буде било ко од нас. Обичан човек. Шездесетих година, у Њујорку је урађен Милграмов експеримент, којим сам се водила, а бавио се тиме како обичан човек, ако има надређеног, прихвата да ради неке ствари, без обзира какве то последице има по друге. Тако су у концентрационим логорима, рецимо, злостављачи своје поступке објашњавали оним што су им надређени рекли да раде. Реч је о недостатку одговорности за мучење другог људског бића, или природе, што није у складу ни са основама хуманости, ни са етиком. Било ми је важно и да тај лик има младалачко тело, због поводљивости младих у групи, која носи агресивност и опасност. То је ултра доказивање, које објашњава један симптом друштва, то показивање другима, да можеш да будеш гори него што они јесу.

* Зашто сте се определили за монохроматику?

- Од почетка сам за саговорника имала Дантеа, тако да је изложба својеврсна референца на његов осми круг пакла, са тим монохромним блатом. То доприноси једној гадној атмосфери духа човека. Пратила сам линију описа јаруга, као сивих и дошла до овог амбијента слика. Да не звучи препотентно, али што је Вергилије био Дантеу, Данте је мени, водио ме кроз кругове пакла. Зауставио ме је на осмом, у коме су све наше недаће.

* Имамо ли шансе да дођемо до чистилишта?

- Оно постоји ако устанемо, а не одустанемо. То је разлика када си саучесник, или неко ко гради бољу будућност.

* На изложби сте искорачили из слике у нове технологије?

- Давно сам кренула да радим анимацију, али сам себе морала да вратим, јер сам се "пецала" на нека већ дата технолошка решења. Било ми је зато важно да нађем начин да уђем у анимацију, а да останем у слици, верна себи. Кориговала сам се, па су сада приказане анимације - сликани покрети. Три уља на платну су "фрејмови" коришћени за анимацију покрета.

Фото М. Анђела`

* Паралелно сте присутни на светској и нашој ликовној сцени...

- Интернет је много допринео томе да се сви између себе знамо, то више није ни варош, већ право глобално село. Ко год да нешто уради, већ истог дана знамо и шта је урадио и где је излагао. Али, за нашу сцену карактеристична је промоција површности, што ме онеспокојава. Имамо афинитет за брза решења. Тај процес на "прву лопту", заигравања трендовима би требало онеспособити. Тржиште, које трпи све, доста се ту умешало, у неким другим земљама и пре наше. Значајно је зато интервенисати у тренутку студирања.

* Као професору, шта вам је ту пресудно?

- Добили смо наставни програм, оличен у Болоњској конвенцији, који инсистира на медиокритету. Нажалост, сада постоји то ограничење оптерећивања студената, према коме је максимум који могу да истрпе 100 страна, јер ће им Боже мој, пући глава, ако прочитају више. Тако се ствара конструкција површног човека, који није изградио критичко мишљење, развијање сопствених идеја, већ прихвата шта му је сервирано. Не треба деградирати те младе мозгове. Своје студенте терам да читају, да не прихватају олако ни када слушају музику. Обично на првим часовима, као радну вежбу пуштам неку од легендарних песама, као што је Sympathy for the devil "Ролингстонса", па им објашњавам њену позадину - од Булгакова и "Мајстора и Маргарите", па надаље. Не желим да ствари прихватају здраво за готово.

ВЕЛИКИ ФОРМАТ КАО МАРАТОН

* ЗА ваш рад карактеристичан је и велики формат?

- Волим ту врсту надметања са собом, а не са стварима и људима око нас. Велики формат је као маратон, али да би се он истрчао морате то волети, а не трчати ради трчања и сликати ради сликања. Он ми даје могућност да доста тога кажем, а не одем у илустрацију, да останем у ликовности дела. Свака пројекција у мојој глави је везана за формат. И мали и велики.

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

О ДУГОГОДИШЊОЈ сарадњи са историчарем уметности Мирославом Карићем, који је кустос и ове поставке, уметница каже да су се једно у другом препознали:

- Поред тога што је одличан историчар уметности, он је и ерудита, и са њим је увек интересантно причати. Има и пријатну нарав. Када је неко добар човек, све је лако посложити. Оно што је најбитније је његово велико професионално искуство.

Препоручујемо

Култура

0 0

НОВА ИЗЛОЖБА У САЛОНУ МСУБ, У ПАРИСКОЈ УЛИЦИ: "Студија случаја" Биљане Ђурђевић

24. 03. 2022. у 16:49

Култура

0 1

ПОГЛЕД ИСКОСА - Два јубилеја Бете Вукановић

26. 04. 2022. у 17:26

Култура

0 0

СЛИКЕ КРИСТИНЕ ПИРКОВИЋ У "РИМИ": Очекујући Кавафијеве "Варваре"

05. 10. 2021. у 16:15

Култура

0 0

РУКЕ ХРЛЕ ДА НАС ГРЛЕ: Преводилац и песник Силвија Монрос у Галерији "Корњача" представила се и као ликовни стваралацФОТО

21. 09. 2021. у 16:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације