ШТО СУ ТЕЖА ВРЕМЕНА ВИШЕ ЈЕ И КОВИЉКИ: Јелица Сретеновић, глумица

НА репертоару Мадленијанума вечерас је представа "Жанка", коју је по тексту Миодрага Илића режирала Милица Краљ. Представа се увелико изводи на позоришној сцени, а у насловној улози - Јелица Сретеновић.

Фото З. Јовнаовић

Ово је једна од ретких прилика да популарну глумицу публика види у театру, јер су њену каријеру углавном обележиле телевизијске серије. Па и ових дана, гледамо је (по ко зна који пут) као шармантну и борбену Коку у "Бољем животу", али и у текућој серији "Коло среће" - у улози Даре Јаковљевић. Снимају се и нове епизоде "Радио Милеве", где гостује у другој сезони.

- Много ми је драго што играм Жанку, мада сам се с њом много намучила и много енергије употребила - каже у разговору за "Новости" Јелица Сретеновић. - Поштујем ту представу, пред свако извођење имам своје ритуале. Лепо је написана, дивна је била и са Ружом Сокић, која ју је некада играла. Ружица је то радила на свој начин, ја на свој. Колега Цаци Михаиловић био је и њен и мој партнер у представи.

Са чим сте се најтеже суочавали?

- Ја, једноставно, нисам знала одакле да кренем. Сећам се кад сам ишла на пробу и прилазила Мадленијануму, чинило ми се да не могу да уђем! Друго, Мија Илић је специфичан писац. Постоји читава једна мелодија коју прати у причи о Жанки и не може ништа да се импровизује. Било ми је веома тешко док нисам ушла у "мелодију", односно читав живот Жанке Стокић. Иначе, у односу на премијеру ово је потпуно другачија представа. Прави ролкостер, горе-доле.

На који начин се представа мења током извођења и добија ново обличје?

- Представа је увек другачија и има нових момената. Зато је позориште жива ствар и никад неће бити превазиђено. Ви стално копате, копате по себи. Кад се припремам, неколико дана унапред ја је већ "мувам" по глави. Не импровизујем и немам лакоћу играња. Није ми напорно, али волим да је све скоцкано и да могу да се играм на сцени. Концентришем се три дана пред представу, а онда ми нешто кликне, па кажем могла бих ово и овако...Наравно, да се увек договорим унапред са својим колегама. То је велика мука, ја је нон-стоп жваћем.

Фото З. Јовнаовић

Да ли вам је још неки лик задавао такве муке?

- Кад нешто снимите, више ништа не може да се понови и исправи. Што сам урадила и смислила, остаје тако. Понекад се кајем што понешто нисам другачије урадила. Увек се преиспитујем, чак и кад је о Коки реч. То је глумачка потреба да увек буде боље. Сви ми, глумци, имамо вајкање, као "јао, не могу да се гледам" или "ово сам могла боље". Сад је готово, што је урађено, урађено је. За разлику од филмова и серија, у позоришту увек можеш да поправиш, нешто ново урадиш. Зато је оно генијално. У њему могу да нешто мењам, брусим и будем, надам се, боља.

Пуно је Кока и у овом времену. Како би се Ковиљка Станковић данас носила са животом?

- Не знам шта би јадна Кока могла данас да уради... Она је борац, пример како се ни из чега нешто направи. И кад је серија настала, била су времена у којима се тешко живело.

Али, она је без ропца ишла по изнајмљеним становима, борила се са дететом...Кад боље погледамо, вечити је женски симбол. Што су тежа времена више је Кока међу нама. Да ли би данас могла боље да се снађе него пре три деценије? Не знам.

Кад после толико времена гледате репризна емитовања, шта бисте урадили другачије?

- Она је добро урађена. Додуше, можда бих са овим искуством и тридесет година више, на други начин сагледавала неке ствари. Али, било је најбоље у том тренутку. Вероватно би Кока данас била још већи бунтовник него некада.

У међувремену, много тога се променило у нашим животима. Осећате ли сету што је цео један свет, практично, нестао?

- Верујте, нимало. То је, једноставно, природана ствар. Неки људи одлазе, неки долазе. Упознала сам велики број дивних, младих људи. Много радим, немам ништа од сете. Кад нешто од онога што сте направили остане да живи, е, то је важно. Мене је мој професор Предраг Бајчетић научио да не треба бити сентименталан, јер је сентимент површна емоција. Ипак, имам неку врсту сете за животом који смо имали. Можда је био бољи. Не знамо да ли је заиста тако, али нама је пријао. Сви се сад бавимо тим временом у коме нам је, некако, било комотније. И емотивније, јер смо били млађи. Кад дођете у одређене године, заборавите да сте некада и тешко живели. Остаје вам у сећању као неко лепо време.

Ваша класа је и даље у пуној снази. Горица, Тања Бошковић, Рада Живковић, Љиљана Драгутиновић...

- Све је срећа у животу. Можете да будете не знам како талентовани, ипак вам је у свему потребна срећа. Ила бар нека погодност. И улога вам се "деси". Има дивних глумаца који нису успели да изађу у први план. Али, ни то није нешто посебно - изаћи у први план. Знате шта је најважније? Најважније је бити на путу који сте изабрали. Има много глумаца који су у Народном позоришту, али су непознати. А тамо су провели цео живот, одатле отишли и у пензију... Јер, у националном театру треба у ансамблу да буду и они који играју мале улоге. Не морају да достигну велика дела да би били неопходни.

Јесте ли некад зажалили што нисте у позоришном ангажману?

- Никада. Моја слобода не може да се купи. Буде и тешко,имала сам и дуже паузе у снимањима. Не због мене, једноставно, тако се деси. Цео живот сам слободан уметник.

Нисам никада никог вукла за рукав. Кад ме се неко сети - добијем улогу. Дешавали су се и периоди у којима ме нико није звао. Била су то,додуше, и "мртва мора" у продукцији. За разлику од данас. Не памтим да се оволико снимало. Дивно је због младих људи који добијају прилику да раде.

Да ли и даље држите рекорд најмлађе студенткиње ФДУ, бруцошкиње са шеснаест година?

- Има и других, само су мене "ухватили" новинари. Соња Кнежевић је, такође, дошла рано.

Ја јесам била најмлађа на мојој класи, уписала сам студије после друге године гимназије. Хвала професору Бајчетићу што ме је примио.

Вама се све рано догађало: рано сте уписали академију, рано се удали, рано добили децу. Је ли то предност или не?

- Са ове дистанце ништа не могу да променим. Тако се дешавало. Нисам ја на то утицала, живот ме је водио. Веома сам задовољна што сада имам две "јако" одрасле ћерке које су моје најбоље саговорнице и другарице. Жене које мене разумеју, с којима могу да се забављам и лепо да причам. Нисам ништа планирала. Родила сам већ са двадесет година. Све је ишло својим током. Увек бих исто поновила. Срећа ме је обасјала. Али, не догоди се то увек. Правила нема. Ни у животу, ни у каријери. Морате на њој радити, као и на себи.

Најбоље је препустити се. Кад сте опуштени, дође вам оно што треба да дође и ви сте свој - на своме.

СТРАХ ЈЕ НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ

КАКО подносите ове године короне?

- Недавно сам изјавила како правим вечере, али нико неће да дође! Људи се веома плаше, не знам због чега. Има много оних који неће да се друже. Најгоре је кад се човек не усуђује да изађе из куће. Страх је наш највећи непријатељ, у сваком случају.

ОСМЕХ У ПРОЛАЗУ

- МЕНЕ више интервјуи, изјаве за медије, много не интересују. Битније ми је кад ходам улицом да ми се неко насмеши и каже "хвала вам". То је толико лепо... Најдраже су ми такве ствари - каже популарна глумица.

Препоручујемо

Култура

0 0

УСАМЉЕНОСТ ЈЕ БОЛЕСТ НАШЕГ ВРЕМЕНА: Редитељка Оливера Ђорђевић уочи премијере комада "Феликс и Дорис" у Мадленијануму

08. 12. 2021. у 12:39

Култура

0 1

КАДА ЧИТАВ ЖИВОТ КРЕНЕ ИЗ ПОЧЕТКА: Екипа "Новости" на извођењу новог комада писца Ерика Емануела Шмита у Мадленијануму

03. 10. 2021. у 10:45

Култура

0 0

ТУРНЕЈА ОПЕРЕ САНКТ ПЕТЕРБУРГА: Гостују у Народном позоришту и Мадленијануму

26. 06. 2021. у 08:22

Култура

0 0

ПРЕМИЈЕРА МЈУЗИКЛА "ПОСЛЕДЊИХ ПЕТ ГОДИНА": Пред београдском публиком вечерас на сцени Опере и театра Мадленијанум

15. 05. 2021. у 09:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације