ДА ЛИ СЕ СЕЋАШ МОРАВЕ? Милена Максимовић Ковачевић о децентрализацији ликовне сцене, аутизму већих центара, "препознавању"

ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА, откад сам сведок и актер ликовне сцене Србије, постоји само као флоскула, без неке јасне идеје, плана и стратегије да се заиста и спроведе.

Милена Максимовић Ковачевић, Фото Приватна архива

Ово за наш лист тврди Милена Максимовић Ковачевић, наша угледна графичарка, која је својим животом и стваралаштвом спојила Крушевац и Београд и једна је од 12 учесника регионалног пројекта "Препознавање" (ушао у свој пети циклус резиденцијалним боравком у Врњачкој Бањи и Краљеву, 2020), са циљем да умрежи ауторе из средина које нису пословични центри уметничких дешавања.

- Овај пројекат, сам његов концепт, успева да траје готово две деценије, кроз повезивање, прво кустоса, па институција, па уметника које представљају и на крају свих нас међусобно - објашњава уметница, која је у оквиру "Препознавања" заступала родни град, у коме ће ова групна изложба у Уметничкој галерији трајати до 27. јануара.

Поставка је, тврди наша саговорница, резултат једногодишњег заједничког процеса:

- Кустоси прво пажљиво ослушкују и прате и бирају кога ће звати, онда се у току резиденцијалног боравка сви упознајемо са пројектом, онима који га воде, институцијама које представљају, што отвара нова и битна питања везана за савремену уметност, овај тренутак и наше место у њему. Годину дана после, у сталној корелацији једни са другима, добијемо резултат тог "препознавања".

Фото Приватна архива

Изложба ће бити представљена у шест градова, а на питање да ли је ставаралаштво аутора из мањих места довољно видљиво ван њихових средина, уметница каже:

- Не могу да будем објективна јер већ скоро тридесет година живим и радим у Београду, а и већина учесника је само рођењем или послом везана за град који представља, што нам заправо даје одговор - не, није довољно видљиво. Зато је ово драгоцено искуство, то што смо се измешали, изместили и препознали захваљујући овом пројекту, јер једни за друге вероватно не бисмо ни знали, осим можда путем интернета. То довољно говори и о херметичности и неприступачности конкретно београдске сцене (говорим о њој јер је познајем) и невидљивости онога што се дешава ван ње, као и о потреби да се ствари крећу и померају ван тих неколико центара, који се често понашају аутистично и саможиво. Да не говорим о уметницима, појединачно, који затворени у атељеима ретко имају интеракцију са колегама, нарочито у условима у којима сада живимо због пандемије.

Радови које је изложила, а на којима су представљени Одисејева Итака и наша Морава, за саговорницу су својеврсни нагли искорак из фигурације, лични бег, али кроз општи, па и митски наратив. Реч је о почетку новог циклуса, радног назива "Хускер ду" (у преводу са норвешког: Да ли се сећаш?):

- Тај назив је одабран као израз који није опште разумљив јер је на скадинавском језику, осим познаваоцима панк сцене или љубитељима истоимене друштвене игре меморије. Моја је лична асоцијација је у домену општег места, на начин на који је "Амаркорд", рецимо линк на сећање, односно памћење. То су акумулирани предели који израњају из моје подсвести, места која сам видела, сањала или сам их путем разних других канала (књижевности, музике, филма) упознала и доживела као своје, важне, блиске. Архетипско сећање или дежави као мотив ми оставља могућност да у будућим радовима проширим поље истраживања на места на којима нисам ни била, што доживљавам као лично ослобађање.

Фото Приватна архива

Поступак рада у слојевима, са доста пролаза, понављање, померање и дуплирање појединих кадрова, је стандардни поступак у штампи ове ауторке.

- То није баш чист графичарски поступак, али мени то заиста није више важно - признаје Милена Максимовић Ковачевић.

- Графику користим као било коју други медиј да добијем оно што желим. Спајањем више мањих формата добијам могућност да повећам формат, као и да на више начина користим матрицу. Линеарни цртеж који често користим као последњи, завршни слој преузет је из неких претходних радова, у овом случају новорођенчад и Ђотови анђели немају нарочиту битну асоцијативну вредност, већ су више у функцији ликовног и повезивања, спајања делова у целину, неке моје личне игре.

Фото Миљан Недељковић

Три државе, шест институција, 12 аутора

ПРОЈЕКАТ "Препознавање 5" реализује шест институција из три земље региона: Уметничка галерија - Народни музеј Крушевац, Галерија савремене ликовне уметности Ниш, Уметничка галерија "Надежда Петровић" из Чачка, Народни музеј Краљево (Србија), Центар за савремену уметност из Подгорице (Црна Гора) и Уметничка галерија "Никола Петров" из Видина (Бугарска). Учсници су Ненад Димитријевић, Јелена Шалинић Терзић (Краљево), Милена Максимовић Ковачевић, Милка Жуњанин (Крушевац), Теодора Војиновић, Марко Јозовић (Чачак), Никола Марковић, Миљан Недељковић (Ниш), Свилен Стефанов, Богдан Александров (Бугарска), Тијана Вујовић, Зоран Живковић (Црна Гора).

Препоручујемо

Култура

0 1

ВЕЧНО ЖИВЕ СРПСКИ СЛИКАРИ: Ново издање темељне књиге националне културе из пера академика Дејана Медаковића (1922-2008)

08. 06. 2021. у 11:09

Култура

0 0

ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ: О поетици славног сликара Милића од Мачве у грчу и драми националног доживљаја

21. 12. 2021. у 15:31

Култура

0 1

ИНТЕРВЈУ Сликар Михаел Милуновић: Без духовности смо само гомила

21. 11. 2021. у 16:00

Култура

1 4

ПОСЛЕДЊИ ПАРИСКИ СУСРЕТ: Пола године од смрти Милоша Шобајића - сећање на великог сликара

24. 10. 2021. у 16:16

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације