ПУТЕМ ЦРЊАНСКОГ: Са уручења награде Матице српске за роман "Омама"

Слободан Владушић

14. 12. 2021. у 09:24

ЛИНГВИСТИКА нас учи да је Бескрајни плави круг једна синтагма. Међутим, та реч, синтагма, хладна, техничка и појмовита, не може да именује бескрајни плави круг.

ПУТЕМ ЦРЊАНСКОГ: Са уручења награде Матице српске за роман Омама

Драган Станић и Слободан Владушић, Фото Б. Лучић

Бескрајни плави круг није ни формулација, ни склоп речи, није ни реченица. Бескрајни плави круг је просто речено, оно што је изнад свих нас, што над надилази. Бескрајни плави круг је заиста бескрајни плави круг.

Обично се говори како наша култура није прихватила Црњанског у мери у којој он то заслужује, а ја сам мишљења да са том причом треба већ једном прекинути. То што зовемо културом једног народа, то су институције, а њима тон даје већина, односно људи средње вредности са вишком функција. Црњански, међутим, спада у врхове и зато је већина, да би га видела, морала да главе подигне у висину; временом, од тога људе почињу да боле вратови и бива им нелагодно. Зато Црњански и није у хоризонту већине и никада неће ни бити, за разлику од Андрића који је све умео добро да сакрије, између осталог и своју генијалност.

Примера ради, када је Академија требало да прими Црњанског у своје редове, она је желела да га спусти на свој ниво - дакле, да једног ван-редног писца прими на редован начин - најпре као дописног члана. Црњански, међутим, поучен Бодлеровим Албатросом, није желео да се спушта толико ниско, па је остао тамо где је одувек и боравио - изнад оних који су хтели да се дописују са њим, уместо да га читају. Тако су Андрић и Црњански, два велика српска писца, завршила на различитим надморским висинама. Андрић, у институцији, а Црњански изнад, у бескрајном плавом кругу.

Наша је срећа, што им бар дела стоје на истој полици. Као и дела оних критичара и писаца који су о њима писали.

Дакле, питање гласи: како се суочити са Црњанским, а да нас не заболи врат?

Одговор је једноставан, али није лак. Треба да пређемо исти онај пут који је прешао и он.

Пут који креће од самозаљубљености у сопствену просечност и непромењивост. Сви смо то осетили: просечни смо, али верујемо да ћемо се већ некако снаћи у животу. Ако не талентом, делом или подвигом, оно бар социјалном интелигенцијом. Еуфемистички речено.

Такав просечан, био је и млади Црњански.

А онда се догодила смрт оца. И то није била обична смрт. Тома Црњански је 1908. године прво одбио да се оперише у Темишвару, а онда је одбио и да се уплаши смрти. Умро је мирно, као да се спрема да прилегне после ручка. На малог Мићу, како су Црњанског тада звали, та смрт је оставила огроман утисак.

Отац га је својим умећем умирања научио две ствари: најпре, да је смрт мање страшна од страха од смрти, и друго, да је то спознаја коју могу да стекну само велики људи.

И збиља, мали Мића после те смрти, није више желео да остане ту где јесте - међу просечнима. Желео је да буде међу најбољима. И био је. Постао је Црњански.

Није цео живот Црњанског равна линија. Ни он сам није увек био тамо где је требало да буде, али се много чешће дешавало да ипак буде. А тада, на тим местима, обично није било никога другог осим њега.

Фигура оца је писцу значила исто оно што и Вуку Исаковичу, који је, једнако као и Црњански, пролазио кроз збрку света и збрку епохе. Једино што та збрканост и пролазност нису могли да отрују и покваре, била је успомена на његовог оца.

Ево како то изгледа у Сеобама:

Само онај велики камен на брегу, над којим је био подигао кров, где му је отац лежао сахрањен, стајао је непомичан и видан, над травуљинама и житом које је, последњих година, већ и у дољи ницало и узрело.

Не могу да кажем да сам доживео епифанију када сам први пут прочитао Сеобе Милоша Црњанског. По свој прилици нисам доживео ништа осим досаде. И ја сам, у неко доба свог живота, био просечан ученик и просечан читалац.

Али онда се, не знам како, ни када, случило да сам постао очевидац једне смрти. Била је то смрт кнеза Рјепнина у Роману о Лондону или смрт једне Европе, боље Европе, у Хиперборејцима. И ја сам, после те смрти, схватио да Црњански није обичан писац, већ мој духовни отац у једном тачно одређеном смислу.

Као што је Тома Црњански научио младог Мићу да буде бољи него што јесте, тако је и Црњански научио мене да будем бољи него што јесам. Да боље пишем, боље читам, да боље мислим и да будем бољи човек, колико је то год могуће.

Осим Црњанског, мислим да је једино Пекић могао да тако нешто тражи од својих читалаца.

И збиља, Црњански пред онаквом смрћу оца, није остао хладан и равнодушан. Он је ту смрт доживео као завет. А исто тако сам и ја доживео странице његових романа - као завет.

И када сам се вратио заборављеним Сеобама, које сам читао у школи (или је требало да их читам) то више није био исти роман, јер ни ја нисам више био исти човек.

Остао сам забезекнут реченицама Црњанског. Питао сам се, узалудно, на крају СВАКЕ реченице - наглашавам, СВАКЕ - да ли је могуће написати бољу реченицу.

А на крају, запитао сам се: да ли је неки роман написан БОЉЕ од Сеоба?

Касније сам ипак прочитао нешто слично: почетак Друге књиге Сеоба и њен завршетак, о коме је један мој колега написао сјајну књигу. И слушао сам остарелог Црњанског како, након повратка у земљу, чита завршне странице романа и питао сам се, тронут и дирнут, има ли разлога и смисла да се после овога још нешто напише на српском језику?

А још касније, набасао сам на једног критичара који је имао потребу да напише како Друга књига Сеоба и није тако добар роман. Сметало је, том критичару, што су жене тамо, све лепе.

Фото Архива

Много година касније, моја супруга и ја смо се, у сумрак, шетали усамљени, обалом језера у близини града у коме смо обоје рођени - јер свако се негде мора родити. Пред нама се тада из неба појавио чудесан сноп плаве светлости, какав ни пре, а ни касније, нисмо видели. Гледали смо га, зачуђено, неколико минута, све док није нестао.... Нисмо схватили ништа и нисмо разумели ништа.

Много година касније, када сам писао Омаму, сетио сам се тог снопа плаве светлости који је пао на нас са оног бескрајног плавог круга. Тај круг се од мрачних облака више није могао сагледати очима.

Сноп чудесне, плаве светлостим, подсетио ме је да будем бољи него што јесам и да роман који пишем треба да буде бољи од свих које сам до тада написао.

Ништа друго није било важно. Ни тада, а ни сада.

Човек ту једноставну поруку некада заборави, али постоје тајни начини којима га најбољи попут Црњанског, на њу, сете.

И ова награда коју је добио мој роман, један је од тих начина.

(Беседа поводом признања "Бескрајни плави круг")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ПОТРЕСНО СВЕДОЧАНСТВО: Представљена књига Жарка Лаушевића Падре, идиоте!