ПОГЛЕД ИСКОСА - Сликар носталгије
МОРИС Надо у чувеној "Историји надреализма" пише да су надреалисти упркос свих својих деструкција и експеримената који наслеђују дадаистичко порицање језика и уметности, очекивали златно доба, обнову у будућности.
Момо Капор "Метаморфозе", Фото Приватна архива
Медиала је жудела за новом ренесансом и у своју естетику и праксу уградила то хтење.
Сликар, есејиста и романописац Момо Капор (Сарајево, 1937 - Београд, 2010), генерацијски и уметнички везан је за представнике ванредне београдске идеје обнове слике, усред пустоши њених експерименталних негација. Од својих професора (посебно је ценио Недељка Гвозденовића) до Њујорка, у коме је живео, Капор је трагао за Њеним величанством сликом, обилазио светске музеје, не би ли продро у срж и својства уметности која се пише са великим почетним словом.
Својим сликарством, сјајним цртежима, текстовима у дневним листовима, колумнама, романима и књигама интервјуа предузео је тако замашно невиђени експеримент, који може да се сажме у једној речи - носталгија. Капор је сликар носталгије која у пракси узноси хтење ка бољим временима, Леонарду, Вермеру, Тицијану, Рембранту, естетици Нотр Дама... У тај велики обрат од досадне и сиве модерне свакодневице према бољем свету, достојанственом живљењу и лепоти, умео је да нас одмах увуче својим шармом.
Ништа мање од великих тема као што су Београд и Београђанке, Требиње, невесте и анђели, бавио се и малим, попут Аде Циганлије, џеза, кафана, боемије, рингишпила и заборављене дечје игре школице. Већина њих је обрађена у његовим магичним, топлим, људским причама, делом и у каталогу ове изложбе и на сликама.
Изложба уља на платну, великим делом неприказаних у јавности, из приватних колекција, четврта је по реду коју Задужбина "Момо Капор" организује у Галерији Медија центра "Одбрана", симболичног назива за ту врсту погледа на свет. Капор би се радовао да се ту приређују његове ликовне смотре, јер не само да је сарађивао са Војском Србије, већ је реч о једној од последњих институција у Србији у коју нису продрле погубне активности антиуметности. Он их је подробно представио у једној од обимнијих и најмудријих наших књига о уметности - у "Успоменама једног цртача" (три издања).
Тако смо се захваљујући Љиљани Капор, оснивачу Задужбине "Момо Капор", другој супрузи овог редовног члана Академије наука и умјетности Републике Српске поново сусрели са сликарством великог носталгичара и контрареволуционара у уметничкој и књижевној сфери. Све што је радио схватао је поетски а не вулгарно, његово стваралаштво не припада ни реализму ни фантастици, које су у српској фигурацији преовлађујуће стилске формације. Истовремено је био велики национални борац, у првим редовима одбране отаџбине. Уливао је наду и када је није било. У основи је жудео да у малим, интимним стварима открије чудо, бавио се тајном старог креденца, погледа и девојачке косе.
НЕВЕРОВАТНО ОТКРИЋЕ У РУМУНИЈИ: Користила камен као држач за врата, испоставило се да вреди милион евра
КАЖУ да је нечије смеће нечије благо, али комад „камена“ који је деценијама држао врата отвореним представља благо по готово свачијим стандардима.
09. 12. 2025. у 16:57
НОВО РЕШЕЊЕ ЗА УКРАЈИНУ: Европа прави план у случају да се САД повуку из конфликта
ЕВРОПСКЕ дипломате припремају сценарио подршке Украјини у случају повлачења САД из конфликта, преноси Блумберг, позивајући се на изворе.
07. 12. 2025. у 13:19
Завршио глуму, па радио на мешалици, рат га удаљио од љубави - животни пут Јова Максића
ДЕТИЊСТВО глумца Јова Максића обликовало се у малој сеоској средини подно Динаре, у селу Плавно код Книна, где је породица живела због очевог свештеничког службовања. Рани период живота описује као време потпуне слободе и радости, када је готово читаво село било простор за игру и маштарије. У таквој атмосфери формирала се његова емотивна структура — везаност за заједницу, топлина породичних односа и захвалност за једноставне ствари.
07. 12. 2025. у 11:41
Коментари (0)