ИНТЕРВЈУ Ђорђе Кукуљица: Због искрености плаћам цену

ИМЕ је добио по популарном певачу Ђорђу Марјановићу, што га је предодредило за сцену, а сам је себе прозвао Агилера јер је на сцену, каже, побегао с фудбалског терена. Хрватски глумац Ђорђе Кукуљица рођен је у Београду 1973. Овде је ишао у основну и средњу школу, и завршио прву годину Факултета драмских уметности.

Фото Никола Скендерија

Кад је у Југославији избио рат, 1992. преселио се са породицом у Загреб. Четири године касније за длаку је избегао смрт у саобраћајној несрећи у колима којима је управљала Ена Беговић. Глумица је тада прошла без повреда, и окрутном игром судбине погинула у другој саобраћајној несрећи 2000. Кукуљица је, пак, три недеље провео у коми. Поново је учио да хода и говори, али вратио се на сцену.

Дипломирао је глуму на Академији драмске уметности у Загребу и убрзо постао члан ансамбла позоришта "Гавела". Глумио је у серијама "Вила Марија", "Забрањена љубав", "Битанге и принцезе", "Љубав у залеђу", "Понос Раткајевих", а нашој публици најпознатији је по улози грофа Рајачког у "Сенкама над Балканом". О његовом животном путу разговарали смо када је недавно боравио у родном граду поводом 11. Фестивала драма и серија, где је био члан жирија.

- Ја сам Београђанин. Не може нико ишчупати то из мене. Могу да говорим и овако и онако, али Београд је ту. Тај урбани Београд је мене заправо извадио. Улица ме је спасла. Кад смо били клинци, зезали смо се, мало смо "спикали". Каже мени Никола Ђуричко и дан-данас "бок". Питам га "Џони, брате, шта је ово?" А он одговара: "Ми ти се тако поздрављамо". Тог урбаног Београда заправо нема нигде. Био је непоновљив. Колико год пута треба рећи - непоновљив - у даху говори, за "ТВ новости", Ђорђе Кукуљица.

* Једном сте рекли да је Београд за вас "ништа... и све". Да ли се тај доживљај променио?

- У филму Ридлија Скота "Небеско краљевство" на крају има генијална сцена, у којој Саладин на питање "Шта је за вас Јерусалим?" прво одговара "Ништа", а онда се окрене и каже "Све". Ништа и све, то је то. Београд је све, а ово "ништа" бих изоставио... Све је ту, ту сам потекао. Јурио сам фудбал на ЈНА, "на тој твојој пепељари", како каже мој пријатељ Роберт Роби Просинечки. Тешко људи у Загребу могу схватити ту љубав према клубу и тај анимозитет. Супер ми је то што "Давитељ против давитеља" почиње реченицом "Београд је град са једним великим фудбалским клубом", мада због тога полудим, јер је Партизан, а не Звезда, први стигао до финала Купа шампиона. Загрепчани воле Динамо. Волео га је и мој тата, рођени Дубровчанин, али више не.

* Да ли сте нашли споне између фудбала и глуме?

- Имате цели низ догодовштина са мном на академији. Било ког од мојих класића можете питати ко је пимпловао лопту и ко је погодио професора Предрага Бајчетића у главу. Прозвао сам се Агилера, по десном крилу Атлетико Мадрида из деведесетих, јер сам практично побегао с фудбалског терена на сцену. Спремио сам Љубу Врапчета и све је било одлично. Радили смо у "Гавели" 2018. "Сликаре рударе" од Лија Хола, и онда је редитељ Само Стрелец рекао "Ђоле, хајдемо сложити тактику", па сам довео Горана Влаовића и Робија Просинечког. Причали смо о тактици, па се чуло "прво си халф, а онда постајеш десетка". За улогу Оливера Килбурна у тој представи добио сам награду позоришне публике, а награде публике једине су ми важне. Такође сам добио аплауз на отвореној сцени у Сплиту, а Сплит има најнезгоднију публику, јер је за њих Загреб гори него Београд. Схватио сам да је то победа. Због искрености много пута платите неку цену, поготово када сте у позоришту, али ако је то цена, плаћам је.

 

Фото Никола Скендерија

* У српској продукцији као да се никад више није снимало. Како је код вас? Колико су пандемија и загребачки земљотрес утицали?

- Био сам у жирију ФЕДИС-а и погледао сам мање-више све. Могу вам рећи да у низу свих тих серија које гледамо постоји ниво квалитета који је завидан. То што ви у Србији радите и како се овде одваја за културу, треба да буде путоказ свима. Хрватска је упола мање тржиште, а има мало мање глумаца. Имамо три-четири академије. Превелик је то број. Ја бих дао посао свакоме ко је завршио академију, али нема посла за све. У "Гавели" нас у ансамблу има 47 и немамо зграду јер је страдала у земљотресу. Кад се обнови, за годину дана, надам се, имаћемо три сцене, па ћемо сви бити заступљени. Једна од наших успешнијих серија је "Дневник великог Перице", али се за годину дана у Хрватској сниме само две-три серије.

* У "Сенкама над Балканом" играли сте запажену улогу и наша публика вас највише по томе зна. По чему памтите ову серију?

- Волим епоху. Можете направити модерну епоху, али прво треба да знате шта је епоха да бисте могли то да модернизујете. Драган Бјелогрлић је направио нешто што неће бити надмашено у скорије време. Битан је новац, битна су средства, али окупити тако шарену екипу, такве асове и усудити се да се уђе у причу о Другом светском рату... Свака част Бјели. Имате генијалне серије "Бирмингемска банда", "Вавилон Берлин" и "Сенке над Балканом", које су у исто време изашле. Тренд је заокружен. Свака част "Нетфликсу", свака част ХБО, али ове три европске драмске песнице и троугао Бирмингем - Берлин - Београд ненадмашни су.

* Београд је и иначе за вас ненадмашан - најважнија животна кота.

- Једина. Ја сам Београђанин у егзилу. Има нас доста у Загребу, и имамо химну, "Баладу дисидента". Дисиденти смо. Није лепо, није модерно, али дисиденти смо. Морали смо да одемо, и сада имамо свој кружок у Загребу. Мислим да свако од нас у срцу носи оно где је рођен, где заправо припада. Међутим, то је друго време. Други је то био град Београд. Сада је не метропола, него мегаполис. Страшно је колики је то град, и ја то тек сада видим. Када сам дошао код Просинечког, док је био у Звезди, рекао ми је "Ђоле, кужиш, ту има три милке људи". Пре неки дан у Загребу, ја кажем њему "Роби, чуј, ту има три и пол милке". Многи су у Загребу везани за Београд.

* Има и много људи у Београду који су везани за Загреб, који су морали кренути у супротном смеру од вашег.

- Само смо заменили места. Сви ми би требало да будемо знакови упозорења. Све ми је то превише емотивно да бих сада о томе говорио. Тужно је када се вратим, када видим улице, зграде, пријатеље. Цео живот. Недавно сам у Новој Градишки играо представу "Стамбено питање", у којој смо се распали. Почели смо да се смејемо једни другима. Анита Матић се окрене према мени, и каже "Ја као Јелисавета Саблић, а ти као Ташко Начић". Публика је то наградила аплаузом, јер јој треба живот, нешто да се смеје. Такво је стање данас са ковидом и са свим другим. Људи су људи, а нељуди су нељуди било где.

* Да ли сте размишљали о томе да се опет преселите у Београд?

- Одговор на то преголемо питање не бих дао сада. Тада сам имао 19 година. То је као да вас неко ишчупа попут стабљике. Ишчупају вас, па вас посаде негде где по својој вокацији, по својој вертикали не припадате. Другачији сте и онда гледате да прихватите, да се адаптирате, да срастете. Многи моји пријатељи у Загребу говоре чисти београдски, чак сурчински београдски. Имао сам плодно лето, прочитао сам низ књига, али колико год књига прочитао, тешко да могу допрети до људске глупости која је све ово направила.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Култура

0 0

У ТРЦИ И "ГРУПА", "ПОРОДИЦА" И "КЛАН": Номиновано 16 серија за награде "Срца Сарајева" у шест категорија

11. 06. 2021. у 17:50

Култура

0 0

ИНТЕРВЈУ Милица Томашевић: Јованка је морала да доказује верност

06. 06. 2021. у 15:46

Култура

1 1

ИНТЕРВЈУ Срђан Тимаров: Са девет година глума ме је "ујела" за срце

09. 05. 2021. у 15:46

Култура

0 0

ИНТЕРВЈУ Петар Стругар: Када уз фудбал заигра и криминал

19. 03. 2021. у 16:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације