САН О ЛАКОЈ ЗАРАДИ: Младен Ковачевић о филму "Срећна нова, Јиву", који отвара "Седам величанствених"

КИНЕСКИ град Јиву са 600 фабрика које производе новогодишње и божићне украсе за цео свет и људи који у њима раде, тема су новог документарног филма "Срећна нова, Јиву" награђиваног редитеља Младена Ковачевића који ће вечерас у 20.00, у Комбанк дворани отворити фестивал "Седам величанствених".

РЕДИТЕЉ Младен Ковачевић, Фото Н. Скендерија

- "Срећна нова, Јиву" је интиман филм о свакодневици кинеских радника у коме смо се трудили да избегнемо и куриозитете, и стереотипе, и спектакл, а окружење новогодишњих фабрика првенствено омогућује директнију емотивну везу гледаоца са врло личним причама, кроз које упознајемо једну обичну савремену Кину - каже, за "Новости", Младен Ковачевић.

По његовим речима у филму преовладава меланхолична атмосфера, а она потиче од тога што у фабрике Јивуа људи долазе из најудаљенијих делова Кине, и свима неко или нешто недостаје - породица, пријатељи, родни град.

- Ствара се утисак да су сви ту привремено, јер неко ће се померити у другу фабрику, неко вратити у родно место. Код младих се осећа чежња за бољом будућношћу, сви маштају о пословима који су ван тих фабрика.

Припремајући и снимајући свој документарац редитељ је доста времена провео у овом кинеском граду. На питање какви су његови јунаци, одговара:

- Осећа се велики генерацијски јаз. Све је мање младих људи којима је довољно да буду део радничке класе, да раде у фабрикама, да ту проведу читав животни век, што је за старије генерације било нормално. Младе генерације, "миленијалци", исте су као и на свим другим местима, то је капиталистичко-потрошачко друштво, гледају да живе што лагодније, да на што лакши начин дођу до зараде, да путују, сви покрећу неке бизнисе.

Ковачевић додаје да су, према неким изворима, око 300 милиона Кинеза економски мигранти унутар Кине, који мењају послове, у сталној потрази за онима који њима одговарају.

- У тој земљи постоји велики број индустријских градова у којима углавном доминира једна врста индустрије, а плате између тих центара су веома различите. Током припрема филма и наше прве посете једној фабрици у Јивуу видели смо оглас за нова радна места на улазној капији. Распон плата се кретао од 600 евра до 1.800 евра за оне послове који укључују управљање неким комплекснијим машинама. У каснијем разговору са власницима тих фабрика чуо сам да у Јивуу не постоји нико ко би радио за мање од тих 600 евра.

Редитељ напомиње да радници у Јивуу ипак не живе у луксузу, већ углавном по колективним спаваоницима, гледајући да уштеде новац.

- Али истовремено, млади највише, шетају по фабрици са најновијим "ајфонима", што баш и не видите код радничке класе у Србији. Бизарност глобализма је то што Кинези производе те телефоне, онда их шаљу у Америку, па поново увозе у земљу и купују по стандардним ценама.

На наше питање да ли је било потешкоћа око добијања радних дозвола, Ковачевић искрено одговара:

- Кина је једна од ретких земаља где је предност имати српски пасош. Ми смо једна од свега две-три земље на свету којим није потребна виза. Што се дозвола тиче, наш филм је углавном сниман у приватним просторима - спаваоницама, становима, фабрикама - па је било важно да имамо поверење и одобрење власника тих простора.

После премијере на фестивалу, "Срећна нова, Јиву" имаће и биоскопску дистрибуцију у Србији. Филм очекује и премијера на неком фестивалу у Кини, а онда, наравно, посебне пројекције у граду Јиву.

ПРОДУКЦИЈА

ФИЛМ "Срећна нова, Јиву" светску премијеру је имао на Међународном филмском фестивалу у Ротердаму, а недавно је проглашен за најбољи документарни филм на 26. Сарајево филм фестивалу. Филм је реализован у оквиру продукције "Хороптер". Монтажу потписује Јелена Максимовић, а директор фотографије је Марко Миловановић. Композитор је Олоф Дреијер из познатог шведског електронског дуа Тhe Кnife.

Запратите Нпортал на Фејсбук страници

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације