У БРАНКОВИНИ, ЛИРСКОЈ ПЕСМИ: Није природно што се казивање о заједничком имену и пореклу ређе истиче, чак се и склања

Миро Вуксановић

28. 09. 2021. у 18:11

ГОДИНАМА, од времена док сам био студент, и даље, до данас, кад год сам близу Ваљева, идем у Бранковину, и увек ми се чини да сам дошао први пут, да морам да дођем опет. Бранковина је бајка која је стварна.

У БРАНКОВИНИ, ЛИРСКОЈ ПЕСМИ: Није природно што се казивање о заједничком имену и пореклу ређе истиче, чак се и склања

Фото Архива

Такви случајеви се памте. Има их само понегде. Бранковина је чаровита свакоме ко зна историју њеног средишта и ко зна именик људи који су такво средиште својим угледом створили.

И кад чујем да неко изговара назив Бранковине, мени се одједном отвори све што је тамо. Видим као да сам дошао. Улазим у цркву-задужбину Ненадовића, подигнуту с мером и складом, која бива виша и пространија с проласком времена. Видим низове споменика поред цркве. Различити су, нису једнако високи, а сви крстовима дирају ведрину над собом. На једном од њих допола је исписан камен под витком пирамидом. Тамо старим, предвуковским словима пише да се фамилија Ненадовић доселила из Мораче. Писцу који је рођен на извору Мораче то каже да нисмо само род но да смо увек били једно, без разлике да ли смо онамо, у Црној Гори, или овамо, у Србији. Те две државе српског народа заједно су међународно признате 1878. Одавно људи с црногорских предела прелазе у шумадијску питомину, у подринску лепоту, у колубарске валовите подгорине, свуда у Србију, да би браћа делила имање. Зато није природно, у нашем веку, што се, због неколико обесних људи који су преотели Његошеву земљу, казивање о заједничком имену и пореклу, заједничкој историји, вери, писму, култури и свему ређе истиче, чак се и склања.

Изостављање такве истине у јавности и свуда заклања вековне везе и храни зле намере.

Али, мада се та наша мука, на овом месту, не може изоставити, мада сам морао да је наговестим, јер ми је некадашњи понос претворила у стид због туђе срамоте, вратићу се где се често враћам и где видим школу Проте Матеје, у чијем писању мемоара смо учили како се за читање пише. Присећам се колико сам пута, у разним приликама, говорио да је породица Ненадовић, са својим митрополитом, кнезовима, војводама, државницима, писцима и завештањима међу најлепшим српским родословима и да је Десанка Максимовић крај њих и своје прве учионице, на заравни под гором, нашла вечно гнездо.

У сваком доласку у Бранковину и у сваком разговору о Бранковини, с посебном пажњом се задржавам пред рељефом на централном делу споменика, пред извајаним портретом човека који нас са тог места гости добротом, око чијег лика је исписано "Чика Љуба", као доказ присности и односа његових савременика. Испред је, у црвенкастом камену, Протино име и над њим украшени крст, већи од оног на врху споменика, на којем је, у полукругу, ћирилично и краснописно име "Љубомир П. Ненадовић", а мало ниже, у једном реду: "књижевник и академик". Поред Љубиног портрета су ловорови листови и потпис Ђоке Јовановића, вајара који је свог пријатеља урадио по народној изреци "Сад би реко проговори".

Недавно сам читао и потом у издању САНУ објавио приступну беседу Љубе Ненадовића у Српској краљевској академији, где га је међу првим члановима, било их је само шеснаест, именовао краљ Милан 1887. Љуба је пре тога био утицајни члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва. У својој академској беседи Љуба Ненадовић је говорио о поезији и њеном утицају на човечанство, рекавши да поезија негује "љубав, правду, истину и слободу", да "води срце неком земаљском блаженству", да "Рођењу поезије обрадовала се цела природа, јер је имала коме да покаже своје дивоте".

У овако химничним мислима, у својој искрености и романтичарском полету, Љуба Ненадовић је славио лирски доживљај света и човековог удеса, као што је славио људе и пределе у својим путописима, страсно и одушевљено, ношен жељом да што више види и сазна, да крајеве што их посећује учини племенитијим, речима окићеним. Као европски ђак и путник, у својим писмима, како су названи његови чувени извештаји с пута, своје савременике је далеко одвео, па и нас води, описима који се памте и препричавају, у којима сведочи да је путовање "најлепша и највећа школа". Он нам показује некадашњу пруску Померанију, стари универзитет Грајсфалд, острво Реген, Хајделберг, швајцарске висове и знаменитости, вечни Рим, Напуљ и остале италијанске градове, одакле смо најбоље упамтили његовог сапутника. Посетио је Париз, Лондон, Брисел, Грчку, Свету Гору. Пео се на врхове планина, наших и страних. Волео је висину, гледање у далеко и боравак под Ловћеном. Био је српски изасланик у Цариграду. Узео је ловорову гранчицу с Вергилијевог гроба. Његовим путовањима нема краја. Он још као песник далеко путује. На једном од тих путева, пре четири године, стигао је у Антологијску едицију "Десет векова српске књижевности".

А када је требало да се смири, занемарио је места што их је обилазио, описивао и величао, дошао је у Ваљево, међу ближње, да редигује и допуњује своје сабране песме, путописе, приповетке, преводе и друге списе, да слуша матерњу реч, да из Ваљева последњи пут крене на пут, да састави животни круг, по правилу које је примио као своје - да зрно плодом почине онде где је клицу заметнуо, да почива укривен у Бранковини, у лирској песми коју смо од природе и људи добили, где Љуби и Ненадовићима, Десанки и свима који су у овом чаробном заклону почаст одајемо и захвални од добрих људи дарове својим књигама примамо.

(Бранковина, на уручењу
Награде "Љуба П. Ненадовић",
27. септембра 2021)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)