ЖИВОТ ВОЂЕН СЛУЧАЈНОСТИМА: Сећање на Димитрија Тасића (1938-2021)

ИМА људи који кроз живот пролазе наизглед лако, као да их се драме у којима учествују и збивања која их у свој ковитлац увлаче - уопште не дотичу.

Фото Архива

Не боре се грчевито за успех, а успевају штошта да ураде, не гурају друге људе да би заузели место у друштву, а на своје препознатљиво место стигну.

Такав је био Димитрије Тасић (међу пријатељима: Мита), новинар, издавач и писац. Родио се 1938, умро 12. маја ове године у једној од београдских ковид-болница. Школовање је отпочео у родном Лесковцу. Већ тада су почеле да га воде кроз живот случајности. За које ми мислимо да су случајности, а на крају се испостави да су део плана судбине.

Случајно се уписао у тек отворену музичку школу, због музичког школовања прешао је у гимназију у Нишу, а наставио је да учи клавир и кад је дошао у Београд, на факултет. До краја живота, умео је да одсвира нешто у каквој згодној прилици.

Завршио је југо-светску књижевност на Филолошком факултету, где је и магистрирао. На почетку студија, случајно је ушао у редакцију "Студента", чувеног листа београдских студената, а затим је, такође случајно, постао главни и одговорни уредник студентске ревије за културу и уметност "Видици". Ту је покренуо едицију која је афирмисала низ тада младих писаца.

По оснивању породице, морао је да нађе стални посао. Уместо у библиотеци, где је хтео, случајно се запослио у ЦК СК Србије, као читач писама из "базе". Убрзо је, опет случајно, после сусрета са студентским колегом Џевадом Сабљаковићем, 1967, прешао на телевизију, као читач писама гледалаца у култној емисији Јована Шћекића. Није дуго читао писма, отишао је на своје природно место - у културу.

Тада се на културу, на Телевизији Београд, гледало битно другачије, и програмски и организационо, него што се гледа на данашњим телевизијама. Рецимо, емисија "Култура данас", чији је Димитрије био уредник, имала је комплетну екипу, на челу са редитељем, која је радила само тај посао. Као уредник "ТВ лектире", успео ја да избори два-три минута у главном вечерњем дневнику, суботом, за представљање нових (и песничких) књига.

Знајући његов карактер, разумљиво је објашњење зашто је, 1978, прешао у БИГЗ, да уређује филозофску библиотеку: сметала му је велика доза егзибиционизма коју доноси свакодневно сликање за телевизију. Већ у наредној деценији, БИГЗ је постао наша највећа издавачка кућа, а онда је, 1987, на врху успона, остао без главног уредника. Онај који је требало да попуни то место, одустао је, предосећајући долазеће друштвене олује, и тако је, случајно, главни уредник постао Димитрије Тасић. Сви су мислили да је то привремено решење, из нужде, али се испоставило да је Мита најбоље решење: у немирним временима, ваљало је на том месту имати повучену личност, која ће, мирноћом и трпељивошћу, амортизовати дејство различитих интереса и сујета у колективу којим руководи.

Када је, почетком 1999, отишао у пензију, Мита није престао да ради: уређивао је лесковачки часопис "Наше стварање", одржавајући везу са завичајем, а, на позив Николе Милошевића, почео је да обавља послове секретара Задужбине Милоша Црњанског. Ту је остао до 2014, до првих знакова Алцхајмерове болести.

Могуће објашњење (спољне) лакоће којом је Мита прошао кроз живот и разне послове јесте да он, суштински, није био ништа од тога: ни новинар, ни читач, ни уредник, ни секретар. Умео је све то да ради, али је у ствари био оно што се зове - уметничка душа: комбинација музике и књижевности. Био је доказ да нас уметност најсмисленије и најнеупитније води кроз живот. Читавог живота био је, неприметно, везан за књижевност, објављујући ту и тамо понеки есеј, да би тек 2017. објавио, као књигу, свој магистарски рад о поезији Душана Матића: Дно и сјај. Ни ја нисам знао да је писао и поезију. Из песме "Даљине":

Излазим из високог града.

Где ли то шуме шуме

Нека ови стихови буду опроштај од тебе, драги Мито. Ако, из метафизичке даљине, видиш "Новости", ово је, ето, тај посмртни говор који си од мене тражио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације