ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА "НОВОСТИ" ДЕДА ЂОРЂУ: Не савијајте главу пред недостојнима наше славе

Ђорђе Михаиловић, чувар српског гробља "Зејтинлинк" у Солуну, преминуо је данас у 96. години.

Фото И. Маринковић

Наша екипа посетила Ђорђа последњи пут у јулу месецу 2022. године. Он нам је тада испричао занимљивости из свога живота, а текст који смо објавили тада преносимо у целости.

НЕ САВИЈАЈТЕ ГЛАВУ ПРЕД НЕДОСТОЈНИМА НАШЕ СЛАВЕ

Гркињи Фотини, његовој првој љубави и сапутници која га је кроз живот пратила готово шест деценија, командовао је:

- Шајкачу ми донеси! И, војничко одело! Добро... Сад отвори терасу да се види гробље. И, ова, српска тробојка. Тако, тако... Под овом заставом су умирали јунаци за слободу отаџбине. Сад сликајте.

Његова Фотина, очију боје мора, коју је он одгонетнуо у имену Светлана, па је тако зовемо сви који из Србије долазимо, беспоговорно се савила. Притиснута теретом година и бриге, није заборавила да донесе и слатко од поморанџе...

Овако нам је у Солуну, прошле године, започело дружење са Ђорђем Михаиловићем, легендарним чуварем Српског војничког гробља Зејтинлик. Живом истином о уснулим српским пуковима, заустаљеним на бранику слободе Србије у Великом рату. Он им имена зна. Свако име зна. Место рођења и страдања. Памти када је ко коме од њих на помен, овде на Зејтинлик, долазио. Са паклицом "дрине, ћилимаре". Груменом земље завичајне и флашом ракије да гробове залију. Он зна све. Коме је долазила мајка. Брат. Сестра.

Фото И. Маринковић

Невеста. Он, по презимену, као по каквој у душу уписаној бусоли, води до каменог крста и каже: Ево, овде су његове кости.

- Највише ме радовало кад дођу унуци јунака, онда сам охрабрен. Има ко да памти. И треба да памти. Славна је то историја и говорите о њој. Говорите гласно и не савијајте главе пред недостојнима наших корена и славе.

Ових дана нема деда Ђорђа на Зејтинлику. Накратко је заустављена она песма Војислава Илића (Млађег) коју је он под небеске висине узносио са овог светог места као да је уверен да га цео свет чује.

"Незнани туђинче, кад случајно минеш

Foto: Фото И. Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

Чекају га потомци јунака. Синови. Унуци. Праунуци. Поклоне се светињи. Прошетају, па се врате. Чекају, а он не долази. Још не долази.

- Доктор ми каже... Плућа ти нису добро - говори нам, а као да не верује себи.

- Шта ја да кажем, морам да послушам. Конзулат Србије брине да ми се здравље не погорша. Ни ове врућине не пријају, а ја једва чекам дан да се спустим до тих гробова. Да...

Фото И. Маринковић

Али ко да заустави Ђорђа да песму јунацима не пева. Гласно. Са оним истим жаром, дечачки озареног лица, а, сузе саме крећу. Он говори песму, а зеница му ока нашу зеницу гађа. Поглед упрт у слушаоце. Поглед који прожима. И реч, која зауставља и дах и корак и која се усеца у памћење.

- Српска војска је јуришем, пре свих, отворили врата Солунском фронту... Нико пре њих.

Били су жељни слободе, породице и кућног прага. Зато је њихов подвиг највећи. Зато нас опомиње да негујемо успомене, да сведочимо онако како су мени моји прадеда Ђорђе и отац Саво, заветни чувари гробља, говорили: "Ово су кости јунака. Крв своју и све своје дали су за Србију. И ми смо те кости скупљали, годинама после". Волео бих да им још служим.

Само сенка, прелетела је преко лица. Тако брзо прелетела да нисмо препознали тугу. Еј, зар би овај јунак то дозволио. Само су му очи, у тој мрви времена, попримиле другачији сјај. И ту мрву времена он вешто скреће куда жели:

- Светлана, тај сто насред собе, овде, дај и ту ракију...

Па се окреће према нама:

Са нашом новинарком, Фото И. Маринковић

- Намучила се, радила са мном на гробљу од првог дана. Младу сам је запросио. Имамо ћерку, унуку и праунуку. Волим ја њих, а некад ми буде жао - што барем један Михаиловић не дође на свет да ме наследи... Добро, сад имам нове помоћнике. Вредни су, раде.

- Читав мој живот везао сам за Зејтинлик коме су служили моји преци.

- И ја бих волео и надам се да им који дан још послужим.

Прича нам да му се Србија одужила за бескрајну љубав и бригу о хумкама јунака. Поносан је да се ниједна влада о њега није огрешила. Носи радост недавне посете министра Селаковића и представника Републике Српске.

- Видите овај орден. Шта ту пише, читајте... Да, то је орден отаџбине Србије. Кад те дарује отаџбина, дарује те цео народ. За мене је то највећа част.

- И пасош Србије сте добили - подсећамо га.

Поново радост, као радост на лицу дечака...

- Јесте, тада сам од среће заплакао - каже. Сад крије поглед.

Време растанка.

- Жао ми је што чешће нисам долазио тамо...

Фото И. Маринковић

Испраћа нас, а желео би... А, желели бисмо да још останемо. Али, време је за терапију.

И, док смо се, ћутећи, спуштали према Зејтинлику, он нас је пратио са терасе. Салутирао и поручио:

- Да се опет видимо.

- У, здрављу - одговорили смо. И, стајали. Стајали на капији војничког гробља све до сутона.

Шумели су чемпреси на Зејтинлику. А, чуло се, заправо, како Ђорђе Михаиловић говори песму народа достојног дивљења.

Фото И. Маринковић

ШАЈКАЧА И ЈА, ЗАУВЕК

- БЕЗ шајкаче из куће никада нисам изашао. Она је симбол српског сељака - војника у балканским и у Великом рату, када су Срби исписали најсветлије странице наше историје. Нико ми никад није приговорио зашто је носим. Поносио сам се, и то су ценили сви који су долазили на Зејтинлик. И Светлани сам рекао: "Шајкача и ја, заувек. Кад пођем ја, и она ће са мном" - поносно говори деда Ђорђе.

Фото И. Маринковић

ВЕЗЕНА КОШУЉА, ДАР "НОВОСТИ"

ПОЗНАЈЕМ овај вез, мислим да је Шумадија - обрадовао се деда Ђорђе кошуљи украшеној мотивима са старе српске ношње коју му је даровала екипа "Новости". - Да, сваки крај у Србији има свој вез и своју ношњу. Овакве су доносили и потомци јунака Шумадијске дивизије. Радо ћу да је обучем. Могу и сада.

Фото И. Маринковић

Причамо му да кошуља има више порука: дар екипе нашег листа, као захвалност, за гостопримство које нам је неколико пута уприличио у својој кући. Цветови које је "из природе преузела" и на попрсје пренела Станка Малешевић из Амерића подно Космаја, симбол су здравља и дуговечности. Лоза која повезује ове цветове је симбол љубави грчког и српског народа.

* * * * * * *

Фото И. Маринковић

ЧИЊЕНИЦЕ

* У СКЛОПУ  српског  војничког гробља на Зејтинлику налазе се гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника, погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату.

*  ЦЕО комплекс налази се на простору на ком се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, где је настало гробље за преминуле.

*  ИДЕЈНО решење изгледа српског војничког гробља дело је архитекте Александра Васића, чију је идеју разрадио Николај Краснов.

*  МАТЕРИЈАЛ за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Завршни радови изградње отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1.300 каплара, а приведени су крају крајем 1936.

*  ИСПОД централног дела комплекса налази се костурница у којој је сахрањено 5.580 српских ратника. Око маузолеја, капеле са костурницом је 10 парцела у којима је сахрањено 1.448 српских ратника. Овде се налазе и две заједничке гробнице са 78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта, као и 217 непознатих српских ратника, заробљеника пренетих из Цариграда.

*  ИМЕ Зејтинлик је настало од турске речи за уље (зејтин), с обзиром на то да је на овом простору, у доба отоманске империје била пијаца за продају уља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације