СРПСКИ СОКОЛОВИ У НЕБЕСКОМ СТРОЈУ: Прве борачке споменице у Краљеву постхумно додељене браћи Милић погинулим на КиМ 1999.

ПРВЕ борачке Споменице које се у Србији додељују после осам деценија као знак поштовања и захвалности државе храбрим борцима који су деведесетих година прошлог века у ратовима на простору бивше Југославије бранили своју отаџбину и народ, свечано су уручене у Краљеву, Срђану и Бобану Милићу, браћи близанцима погинулим на Косову и Метохији 1999. године током НАТО агресије.

Г.Шљивић

Дан уочи Видовдана, великог српског празника, њиховој поносној мајци Нади Милић која данас живи у граду на Ибру, Споменице су уручили потпредеседник Владе Србије и министар одбране Милош Вучевић и Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Г.Шљивић

- Зашто Милићи нису могли да се измакну судбини као што је река Ситница из њихове постојбине Вучитрна мога да се измигољи из старог каменог моста Војиновића из 14. века? Зар нису и они могли да промене ток историје, као што је Ситница променила свој ток? И шта после свега, после овакве жртве? Шта држава Србија може и шта има обавезу да учини за ову мајку Југовића 20. века? Ипак може! Ако може мајка Нада, може свако од нас. Синови су страдали бранећи отаџбину према којој су гајили неизмерну љубав, верујући да за њу вреди дати и живот. Постојала је љубав, постојала је вера, ево је данас међу нама стоји нада – рекао је, поред осталог, министар Селаковић обраћајући се присутнима.

Г.Шљивић

- Може Србија да памти и да се сећа. Може Србија да каже да су јој и Срђан и Бобан и њихов старији брат Горан, браћа. Може Србија о својој браћи да прича, јер само држава која се сећа својих јунака, само Србија која памти своје хероје и мученике јесте Србија која има будућност. Нису могли Милићи да измене ток своје судбине, нису могли Милићи да на неком туђем огњишту граде свој дом, нису могли Милићи да више воле своју отаџбину, нису могли да дају већу жртву за њену слободу него што јесу. Зато је дужност свакога од нас да памтимо и да будемо вечно захвални. Баш као што на овим Споменицама пише - „Захвала отаџбина“.

Г.Шљивић

Свечаној академији у Сали краљевачке Градске скупштине присуствовали су и градоначелник града на Ибру др Предраг Терзић, представници војске, полиције, ратни ветерани, чланови породица храбрих бораца и бројни гости.

Г.Шљивић

- Породица Милић живела је свој живот утемљен у нашој вери и Господу и спасу нашем Исусу Христу. Живот испуњен љубављу према породици, ближњима, своме народу и отаџбини и свима другим људима. И, као што Исуса није мимоишла чаша страдања, тако није ни Милиће. Као што је он својим страдањем, љубављу и вером победио смрт, тако су и они заблистали у вечности и стоје у небеском строју Србије као наши иолитвеници пред Богом – нагласио је потпредеседник Владе и министар одбране Милош Вучевић.

Г.Шљивић

- Њихову љубав и жртву никада не смемо да заборавимо. Љубав брата за братом, љубав оца и мајке према синовима својим и љубав према отаџбини. Зато нека се пише историја, нека уђе у уџбенике и нека се зна да ова земља има анђеле на небу, хероје, соколове, мученике и страдалнике, синове Србије који својом невином крвљу преузеше и наше грехове, зарад наше слободе и слободне мајке Србије!

Г.Шљивић

Нада Милић и њен, сада покојни супруг Драгољуб, подсећамо, те ратне 1999. године за само десетак априлских дана остали су без својих близанаца, Срђана и Бобана, двадесетшестогодишњих официра тадашње Војске Југославије (ВЈ), који су часно дали своје животе бранећи отаџбину од НАТО агресора и терориста ОВК.

Г.Шљивић

У пролеће 1999. Срђан, потпоручник ВЈ, настрадао је од нагазне мине недалеко од Србице на Космету. С тешким повредама најпре је пребачен у болницу у Косовској Митровици, а потом и на београдску ВМА, где је 4. априла и преминуо. Његов близанац Бобан, поручник ВЈ, који се упркос трагичном губитку брата ипак вратио у своју ратну јединицу на Космету, само десет дана касније погинуо је у месту Волујак код Ђаковице када су две НАТО ракете погодиле оклопно возило у којем се налазио.

Г.Шљивић

- Важно је да се говори, да се прича, да се пише, да се не забораве та деца, не само моји синови, него сви наши хероји који су часно бранили своју земљу, своју дедовину, своја огњишта, свој род и народ. Дошло је време да се исправе грешке из прошлости и желим да се захвалим свима који су Срђана и Бобана одликовали Споменицом и уткали их у вечност – скромно је, као и увек, рекла мајка Нада Милић примајући Споменице својих синова.

По окончању НАТО агресије, Милићи су се из Приштине, са најстаријим сином Гораном преселили у Краљево. Ту је, у пролеће 2000., од неизмерне туге за трагично настрадалом браћом - преминуо и Горан. Сахрањен је у истој гробници крај Срђана и Бобана на новом краљевачком гробљу. Десет година касније, у царству небеском придружио им се и отац Драгољуб.

Г.Шљивић

- Жао ми је што ове Споменице није доживео да види мој покојни супруг – емотивно је додала мајка Нада. - Било би му пуно његово болом и тугом измучено срце.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације