ЗА ПОВРАТАК У КЛУПЕ ЗЛОЧИНА НИЈЕ РАНО: Став психолога да је враћање на наставу за децу добар

ВРАТА школе "Владислав Рибникар", у којој је ученик Коста К. починио маскар и даље су отворена само за ученике од првог до четвртог разреда, који часове имају у продуженом боравку, а чека се одлука када ће остали ђаци бити у клупама. Мада је повратак био најављен за данас,незванично се помиње и могућност да би школску годину ученици "Рибникара" могли привести крају -онлајн.

Foto Arhiva

Председник Савета родитеља Игор Ђорђевић рекао је да кадгод да се ђаци врате у учионице, то неће бити класични часови.

Јуче су током целог дана у одржавани састанци родитеља, наставника и стручних тимова, који су већали о томе шта је најбоље за децу. Тим за психолошке кризне интервенције, који чине психолози, психијатри, психотерапеути, у школи пружа помоћ ученицима, наставницима и родитељима.

Foto printscreen

У Министарству просвете наглашавају да нико не инсистира на повратку деце уколико нису спремна.Ђорђевић каже да је препорука овог Министарства и стручњака да деца крену у школу и тако победе страхове, али и да се са њима разговара.

- Препорука је, такође, да деца која нису спремна за повратак, остану код куће и лагано победе страхове, да свако дође назад када буде спреман - рекао је Ђорђевић.

На питање како деца размишљају, Ђорђевић каже:

- После разговора са својим дететом и децом из њеног окружења, видим да једва чекају да се врате и виде наставнике, загрле их и поделе са њима бол и тугу.

-Ученици ОШ "Владислав Рибникар" доминантно осећају страх, а затим тугу, многи и љутњу, а да она не би прерасла у деструктиван бес, неопходно је да стручни тимови са њима разговарају. Такође је важно да разговарају са родитељима, али и наставницима, који осећају исто што и деца, али се од њих очекује да то не покажу- мишљење је психолошкиње Жељане Ђокић, која и сама ради у школи.

По њој, не би требало предуго одлагати повратак у клупе, јер постоји опасност да страх прерасте у фобију.

- Добра идеја је да се школа реновира и да деца са њом почну да везују и неке позитивне, а не само негативне емоције - сматра Ђокић. - Они морају да је схвате као сигурно окружење и зато је добро повећање мера безбедности, али не са истицањем оружја оних који обезбеђују. Сваки поглед на оружје може да призове негативна сећања. Требало би повећати и број психолога и педагога. Наставници стручних предмета немају адекватне педагошке обуке и најчешће не знају како да се поставе према агресивној деци. Зато је добро организовати и за њих обуке.

Foto Arhiva

Да и одрасли и деца, када се деси оваква страшна ситуација, осећају спектар емоција, потврђује Слађана Марковић, мастер психолошкиња запослена у школи.

- После оваквог догађаја код деце основно-школског узраста могу да се јаве промене како у емотивном, тако и на мисаоном и телесном плану. Зато је најважније да им се нађемо, да их подстакнемо да искажу осећања, да напишу или нацртају оно што их мучи. Препоруке су да се врате на наставу, како би се вратили уобичајеним рутинама. Она и желе да се врате. Важно је разговарати о немилом догађају, не присиљавати, али отворено питати шта мисле о томе и како се осећају. Заједништво помаже.

Наша саговорница мисли да је најважније да се одрасли приближе деци како би их што боље разумели, и да покажу осећања, како би деца "добила дозволу" да покажу своја.

Foto Printscreen

Колико и сами родитељи вапе за стручном помоћи показује податак да је Институт за ментално здравље у Београду, од среде до јуче, примио скоро 300 позива на две телефонске линије које је отворио ради психолошке подршке породицама страдалих, наставницима и ученицима. Како је истакла др Ирена Филиповић, психијатар, сада је више позива него током пандемије короне.

- Добијали смо углавном позиве родитеља и наставника у вези са страховима везаним за доживљену трауму, а тражили су и стручне начине како да децу смире - рекла је Филиповић, и додала да је било и питања како да децу упуте у начин поласка у школу и приближе им сам чин уласка у учионицу, како да их утеше и да ли да се обрате за психијатријску помоћ.

Они родитељима покушавају да предоче како је свака реакција на овај догађај у реду.

- Постоје деца која реагују одмах, као и она која умеју то да вербализују, док код мање деце није толико развијен когнитивни апарат и све им пролази кроз срце више него што су у стању да изразе речима - појашњава др Филиповић. - Постоје деца која реагују кроз бол у стомаку, кроз поремећај спавања и напетост. А постоје и они који не реагују и онда то родитеље уплаши да немају довољно осећања и емпатије. Децу треба пустити и разговарати када њима одговара, а родитељи да буду доступни.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације