СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СЛОМ НЕМАЦА ЗА САМО 45 ДАНА: Солунски фронт био једна од раскрсница српског народа

ОД почетка Карађорђеве буне 1804, цела историја српског народа посејана је судбоносним раскрсницама, за које се не зна која је значајнија, а у већини случајева ни ко их је све ту поставио - написао је својевремено Милорад Екмечић.

Регент Александар и војвода Мишић осматрају почетак напада, Фото Из књиге "Дневник генерала Д'Епереа"

У раздвајању тих судбинских тачака свакако да једно од значајних места заузима пробој Солунског фронта чија се 104. годишњица управо обележава ових дана.

Ово велико раскршће, посматрано са временске дистанце, дешавало се у сплету крупних догађаја у оквиру савезничког блока Антанте. Фебруарска, а потом Октобарска револуција у Русији условиле су повлачење милионске руске армије из борбе. Немачка и Аустроугарска, после Брест-Литовског мировног споразума сада са већ Совјетском Русијом, одједном су добиле 75 слободних дивизија. Дотадашња импозантна надмоћ Антанте у војним ефективима, прешла је на страну Централних сила.

Овакав развој догађаја само је подгревао сталну дилему присутну у влади Велике Британије - "подржати Србију, или је препустити вуковима". У страху да ће Берлин и Беч слободне трупе са Источног фронта усмерити ка Балкану, у Лондону су предлагали да се солунско ратиште потпуно затвори и тај простор препусти Централним силама.

Та идеја је одбачена захваљујући француском председнику владе и министру рата Клемансоу, који је био заговорник става да се трупе Антанте у Грчкој припреме за одбрану и оспособе како би могле сломити сваки напад непријатеља. Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска и српска влада у тајности од осталих савезника, у јуну 1918. доносе одлуку да отпочну припреме за дејства. Циљ је био да се Бугарска избаци из рата и створе услови за надирање према северу, македонској котлини и Србији. Али, Британци ће само месец дана доцније "провалити" ову закулисну игру. На сцену поново ступа председник Клемансо и успева да увери колеге у Лондону да се ради о припремама за локалну акцију на српском делу фронта, ради побољшања положаја српске војске.

Када је ситуација била зрела за почетак напада, Енглези су се дуго одупирали да дају сагласност. Најзад, кад су 9. септембра дали сагласност за почетак офанзиве, начелник Империјалног генералштаба генерал Вилсон није пропустио да изјави: "Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације."

И КОНАЧНО је дошао тај дан који су српски официри и војници са нестрпљењем очекивали три године. У вечерњим сатима 13. септембра 1918. у свим јединицама је прочитана наредба Врховне команде, коју је потписао војвода Мишић: "Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цео успех офанзиве.

Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер се њоме постижу растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге."

А завршена је речима: "Јунаци, напред у отаџбину". Пут у отаџбину је водио кроз бодљикаве жице, кроз челичну завесу куршума и бетонска утврђења непријатеља... У раним јутарњим часовима 14. септембра почела је снажна артиљеријска канонада по непријатељским положајима, која је трајала пуна 22 часа. Топовска рика и заглушујуће експлозије граната, које су разарале бугарске препреке, заклоне и склоништа, стварале су утисак "ко да се планине љуљају". У току ноћи, уочи главног пешадијског напада, на осматрачницу Врховне команде, на Јелаку, изашли су врховни командант регент Александар и начелник штаба Врховне команде војвода Мишић, одакле су пратили артиљеријску припрему пробоја и ток напада пешадије у јутарњим часовима 15. септембра.

Шест дана касније, 21. септембра, када су српске јединице су већ биле овладале Вардарском долином и раздвојили немачку и бугарску армију у размаку од 50 километара, из Париза стиже изненађење. Председник Клемансо наредио је генералу Д'Епереу да ограничи офанзиву и да се ударни део француских и британских јединица повуче ка Западном фронту. Ову загонетну наредбу историчари до данас нису успели да дешифрују. У том тренутку фронт у Европи ни на једном пункту није био у критичној фази или у дефанзиви.

Регент Александар два пута се тог дана у Солуну срео са генералом Франшом Д'Епереом, захтевајући да се офанзива настави. Главни командант Солунског фронта се на крају сложио са будућим југословенски краљем. Међутим, савезничке трупе су, такорећи, и даље стајале на полазним положајима. Свесна да би у таквим околностима свако оклевање водило у пораз, српска Врховна команда је не сачекавши да се трупе снабдеју храном и муницијом, наредила да 1. армија и 2. армија, не обазирући се на заостајање савезничких трупа, надиру ка бугарској граници.

Начелник штаба војвода Мишић био је свестан величини тренутка: од даљег напредовања, поручио је командантима армија Бојовићу и Степановићу, зависи исход рата. И заиста, три дана после наредбе Клемансоа бугарска влада је 24. септембра, закључила да није могуће задржати српске армије у њиховом напредовању према бугарској граници и да је рат изгубљен. И шаље парламентарце у Солун да моле за мир.

СРПСКЕ војнике није више било могуће зауставити, 29. септембра ушли су у Скопље и растурили бугарске јединице. У овим околностима, бугарска влада је поручила својим парламентарцима у Солуну да потпишу акт о примирју. Према том уговору, четири бугарске дивизије које су се тада затекле западно од Скопља разоружане су и задржане у заробљеништву. Друге две дивизије, које је српска 1. армија заробила код Куманова, такође су разоружане, а људство упућено у Бугарску.

На вест да су Бугари потписали примирје у Солуну, немачки цар Виљем Други је упутио телеграм буграском краљу Фердинанду пун жучи: "Исход рата одлучило 62.000 Срба. Срамота!" А Фердинанд је абдицирао и побегао из Софије у Берлин.

Генерал Д'Епере и војвода Мишић крећу на положај, Фото Из књиге "Дневник генерала Д'Епереа"

Француска врховна команда, 1. октобра, у извештају парламенту своје земље пише: "Балканско полуострво је од 15. септембра постало бојиште од главне важности. У року од десет дана сломљена је војна моћ Бугарске. Бугарска влада је 25. септембра била присиљена да хитно затражи примирје. Последице ових догађаја изгледа да су одлучујуће у погледу исхода и трајања рата."

Извештавајући Врховну команду о избијању 2. армије на Вардар, војвода Степановић је кратко саопштио: "Овим је завршен стратегијски пробој непријатељског фронта". Начелник немачке 11. армије генерал др Петер Кирх је још краћи: "Овом победом Срба извршен је продор у немачку тврђаву".

У својим мемоарима британски председник владе Лојд Џорџ писаће доцније да су се Бугари храбро бранили, али да нису могли да се одупру Србима, које је прожимала "жудња да се дигну и баце на непријатеља и да најзад прокрче себи пут натраг у своју земљу, њих је предводио један од најспособнијих генерала овога рата, војвода Мишић. Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату".

Заплетене у беспутној Македонији, савезничке трупе су се споро прегруписавале. Али зато српска 1. армија, ојачана Коњичком дивизијом и француском Коњичком бригадом, хитала је према Нишу, остављајући далеко за собом све савезничке трупе. Лесковац је ослобођен 7. октобра, а два дана касније армија је избила пред непријатељске положаје јужно од Ниша и удаљила 180 километара од осталих савезничких снага и српске 2. армије. Генерал Д"Епере се забринуо за њену безбедност и српској Врховној команди у Скопљу шаље телеграм: "Прва српска армија срља у авантуру и она ће компромитовати цео наш успех, зато апсолутно обуставите њено даље напредовање ка Нишу."

Међутим, Врховну команду није поколебало ово наређење, нити бројност и техничка надмоћ противника. Прва армија је, гонећи у стопу разбијеног непријатеља, незадрживо надирала према Сави и Дунаву. Тачно 45 дана од почетка победоносне солунске офанзиве, 1. новембра у 10 часова, војвода Петар Бојовић је на челу Дунавске дивизије ушао у Београд. Напаћена престоница Србије, која је претрпела велика разарања и чији су житељи тешко страдали, дочекала је своје ослобођење.

СВАКИ СТАНОВНИК - ВОЈНИК

НЕМАЧКО-аустроугарски штабови рачунали су да ће српске јединице, после великог удаљавања од својих база и због порушених комуникација, успорити напредовање.

Међутим, оне су те тешкоће брзо савладале благодарећи свестраној помоћи становништва, које је пред своје ослободиоце износили и последње залихе хране сачуване после трогодишње окупације. "Све што је остало од становника у Србији - старци, жене и деца" - забележио је француски капетан Дега - "све се то стављало нама на располагање. Они преносе наше телеграме и наредбе, они нам служе као извиђачи, у тој земљи сваки становник је истовремено и војник."

Препоручујемо

Друштво

1 5

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - УОЧИ СУТРАШЊЕГ "ИСТОРИЈСКОГ ДОДАТКА": Немачки марксисти осмислили прагрех српског народа

25. 09. 2022. у 17:00

Друштво

0 0

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ Доктор Андрејка, светски човек а велики патриота - Подсећање на највеће име у српском и југословенском фудбалу

04. 09. 2022. у 20:00

Друштво

0 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, КАКО СУ УСТАШЕ И КОМУНИСТИ РУШИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ: Рим и Москва били су у заједничкој акцији растурања Краљевине

28. 08. 2022. у 18:00

Друштво

0 5

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - РАНКОВИЋ ЛИЧНИ ШОФЕР ЦРЊАНСКОГ: Четири и по деценије од смрти великог песника, приповедача...

21. 08. 2022. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације