ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БИРАЧИ БИРАЈУ, А ПОЛИЦИЈА ХАПСИ: Како се Србија учила демократији

КАДА су од кнеза Михаила Обреновића, првог нашег европејски образованог владара - који већ један век и неколико деценија јаше бронзаног коња на најпознатијем београдском тргу, и који је подуго био на мети демонстраната, навијача, школских екскурзија и којекаквих беспосличара који су му се пели на главу, као што су му се пели и за живота њихови преци - тражили више западњачког парламентаризма, изнео им је један акт тадашње скупштине, и на њему "крст до крста".

Београд у другој половини деветнаестог века

- Докле год ни посланици не умеју свог имена написати, дотле се, богами, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе!

Књаз је био поборник "просвећеног апсолутизма" и волео је да говори како он лично, у Србији познаје све образоване људе - јер их је било десет, највише дванаест!

- А установе једне земље не праве се за дванаест људи, него се морају подешавати према општем нивоу народа - објашњавао је младим либералима. - А дати парламентаризам само да би Милован Јанковић могао држати парламентарне беседе, било би неозбиљно!

КЊАЗА убише, у Кошутњаку, маја 1868. Привремено намесништво заказало је Народну скупштину за избор новог књаза, пошто Михаило није имао наследнике. Али кад су тако озбиљне одлуке у питању, Скупштина обично буде само декор. Министар војни Миливоје Петровић, који је самог себе, по селу из кога је потицао, назвао Блазнавац, једноставно је заклео војску на верност Милану Обреновићу, унуку господара Јеврема, рођеном брату Милоша Великог. Скупштина, која се састала крај Милошевог конака, у Топчидеру, могла је само да аминује одлуку донету већом силом од силе гласа, силом оружја, и кнез Милан, доцније назван краљ Миланче, ступи на престо у 14. години. До пунолетства кнежевску власт обављало је Намесништво (Миливој Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић), састављено од "младића" с којима се убијени Михаило прегањао око "западњачког парламентаризма".

Потпуковник Јеврем Марковић

ГОДИНУ касније, у Крагујевцу, 19. јуна 1869, проглашен је нови Устав, и то је био први правни документ који су усвојили српски суверени органи власти и којем није било потребно да га призна Османско царство.

Овим уставом успостављен је представнички систем, усвојено је начело поделе власти и призната су основна лична и политичка права грађана. Први пут у српској историји одређено је опште право гласа за сваког Србина "који је пунолетан и плаћа данак". Скупштина се бирала сваке три године, а касније донет изборни закон био је више него прецизан: избори почињу у осам ујутру; кад се првих двадесет бирача искупи, изабраће "између себе" чланове бирачког одбора; сваки бирач ће "јавно казати" кога хоће за посланика; бирање ће се вршити "непрестано до заласка сунца"; бирачки одбор ће затим "сашити све табаке редом", а "на једном празном листу забележиће се колико је који гласова добио". Било је одређено да "за посланике народне не могу бити бирани чиновници, као ни пензионери, или они који примају издржавање из државне касе", а ни војници "било ког чина".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Добар капетану, добар кнезу

ДОБАР закон, "један од најнапреднијих изборних система у свету", али... живот је живот. Главни изборни фактор, у та давна времена, била је - полиција. Први избори "по новом правилу" организовани су 6. августа 1871. године.

Како је то заиста изгледало "на терену", описује чувени историчар Слободан Јовановић:

"Избори у срезовима су зависили од полиције. Повереници који су у срезовима бирали посланике долазили су са својим кметовима у оно место које би срески начелник, тзв. капетан, одредио. Кметови су се одмах јављали капетану и питали за кога да гласају. Народ је још поштовао власт - и држао да треба бирати онога ко ће бити по вољи капетану; ко буде по вољи капетану, тај ће, мислили су сељаци, бити по вољи и кнезу."

У селима, где је народ "још поштовао власт", није било проблема, али у варошима, "власт се није устручавала од насиља, па ни од каишарлука", пише Слободан Јовановић. "У Смедереву, једна полупијана руља, наоружана батинама, крстарила је по вароши и насртала на оне који су гласали за кандидата опозиције: то су били прави сопадзијски избори", пише даље Слободан Јовановић.

Генерал Сава Грујић

НА ИЗБОРИМА у Београду 1871, кандидат опозиције Аћим Чумић умало да добије у првом кругу, али је полиција била ефикасна: ангажовали су "резервне бирачке трупе" и, како је забележио Јовановић, "надгласан је палилулцима и ноћним чуварима које је полиција, као своје резервне трупе, бацила у последњем часу на биралиште. Осим тога, гласови који су падали на Аћима Чумића бележени су погрешно, као да су пали на Јована Аћимовића, једног београдског трговца који је био владин присталица".

Да се данашњи становници Палилуле не би почем осећали кривим, Јовановићев израз "палилулац" пише се малим словима јер означава човека запосленог у тадашњој јавној расвети, који је ноћу палио а зором гасио градске фењере.

БЕОГРАД није издржао притисак, али је у Јагодини, ипак, прошао кандидат опозиције. Наређено је друго гласање. У другом кругу, владин кандидат победио је "захваљујући пандурским, чиновничким и сургуџијским гласовима".

"У срезовима, влада је преко капетана наређивала ко ће бити изабран; у варошима, она је силом власти спречавала избор опозиционара..." - закључак је Слободана Јовановића о изборима из 1871. године.

Аћим Чумић није био у опозиција само кад је био министар

Кандидат београдске опозиције Аћим Чумић важио је за љутог противника Намесништва. Био је правник, школован у Паризу и професор Велике школе, врстан познавалац кривичног права и даровит, темпераментан говорник - прави народни трибун и сељачки демагог. Београд га је бирао за кмета, тј. градоначелника, што се сматрало отвореним отпором престонице према власти, а као кмет, био је "полицијски смењен", па се кандидовао за посланика. Као пропали кмет и пропали посланик, Чумић је отворио адвокатску канцеларију у Београду.

"У бунтовној Шумадији", по писању једног његовог савременика, "његова популарност је толика да сељак кад псује вола, псује га Чумићем". Ударао је по власти, све док није ушао у власт! Чумић је био министар полиције од 1873. до 1875, а председник владе од 1874. до 1875. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Конзервативац привржен династији

КНЕЗ Милан Обреновић, чим је постао пунолетан, окренуо је леђа Миливоју Петровићу Блазнавцу и осталим намесницима који су га довели на престо, и прву владу поверио либералу Јовану Ристићу. Ристићев кабинет замениће влада премијера Јована Мариновића, Србина из Босне, који је чак имао и надимак - Бошњо. Бошњо је био ожењен ћерком познатог богаташа и добротвора Мише Анастасијевића, који ће поколењима, између осталих, као своју задужбину оставити Капетан-Мишино здање. Капетан-Мишин зет живео је на високој нози, у једној од најлепших кућа у Београду, говорио је српски кроз нос, са акцентом као да је странац и, како га описује историчар Слободан Јовановић, био је најсличнији оним руским западњацима који су описани у Тургењевљевим књигама. Робовао је једној страсти - уживао је да се коцка у великим европским коцкарницама, а коцкарски је улагао велике капитале на светским берзама. "Физиономија му је била физиономија мекушног Сарајлије".

Намесници Јован Гавриловић, Јован Ристић и Миливоје Петровић Блазнавац

КАДА је Мариновић, који је важио за конзервативца, приврженог династији и власти, објавио састав владе, за све је било велико изненађење када је за министра унутрашњих дела поставио Аћима Чумића.

Према Тројичком уставу из 1869, избори су се имали одржавати сваке треће године. Три године биле су довољне да Аћим Чумић пређе политички пут од најгласнијег српског опозиционара до - министра унутрашњих дела. На изборима 1871. власти су, на једвите јаде, чистом "намештаљком", спречиле Чумића да постане посланик. А већ изборе одржане октобра 1874. "намештаће" - Аћим Чумић.

У Србији тада још нису биле јасно изнијансиране разлике између конзервативаца и либерала. До 1881. политичких странака није било, али се јасно знало ко је за владу а ко против владе. Чумићева полиција добила је јасно упутство како не смеју бити изабрани људи који највише сметају. На пример, пожаревачки посланик Александар Николајевић, Јован Бошковић из Лознице и два бивша официра, Сава Грујић из Ваљева и Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића) из Јагодине.

Јован Мариновић Бошњо, председник владе

ГРУЈИЋ и Марковић, као питомци, "дезертирали" су са Берлинске академије и учествовали у пољским ратовима, а по завршетку школовања спадали су у најбоље српске официре тога доба. Обојица су била сумњива властима због везе са социјалистима. Грујић је, због свог писања у "Јавности", био избачен из службе, затим ће 1876. бити поново удаљен с места директора крагујевачке Тополивнице због подржавања радничке буне назване "Црвени барјак", а кад "пригусти", у српско-турским ратовима биће постављен за министра војног...

Александар Николајевић био је један од најугледнијих и најумешнијих трговаца у Пожаревцу. Уочи избора, Чумић га је једноставно ухапсио. Намештено му је да неки државни чиновник који је проневерио државну касу "призна" како је новац поделио с Николајевићем, и овај опозиционар стражарно је, из Београда, спроведен у пожаревачку самицу. После месец дана, установило се да су оптужбе биле лажне, па је Николајевић пуштен. Ипак, то га је довољно компромитовало и није био изабран.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Артиљеријом на кандидата опозиције

ИЗБОРИ из 1874. били су први на којима су се распламсале партијске страсти. "Чумић није могао да прави изборе мирно и из потаје", пише Слободан Јовановић.

"Жустар и једак, он их је правио на кавгаџијски начин, који је изазвао отпор и галаму. У борбу с политичким противницима уносио је много личне мржње и ината. Имао је љутину хрта, и на кога је кидисао, тога би хтео да растргне."

Но, и поред свих Чумићевих притисака и смицалица, у Јагодини је Јеврем Марковић ипак изабран за народног посланика. Била је то права мала, изборна битка коју је Чумић узгубио, мада је - и буквално - употребио и артиљерију.

Да би спречио Јевремову кандидатуру, Чумић је демонстративно извео топове на Црвени брег. Ипак, Јеврем Марковић био је изабран. Али, "љут као хрт", министар није одустајао, на првом заседању Скупштине Чумић постаје председник владе и поништава гласање у Јадру и гласање у Јагодни.

Похапсио је двадесеторо Марковићевих присталица, и у накнадним изборима, Јеврем Марковић није добио потребну већину.

И у Јадру био је поништен избор извесног Вићентија Старчевића, па се "у другом кругу" поново кандидовао "човек који не сме проћи", Јован Бошковић из Лознице. Проценивши да Бошковић добија, Аћим га, на сам дан гласања, хапси, под оптужбом "да је грдио кнеза и претио републиком". Али Бошковић је, и из затвора - победио.

 

Књаз Милан и намесници Јован Гавриловић, Јован Ристић и Миливоје Петровић

ПОСЛЕ избора, Чумић је почео да награђује оне полицијске и државне чиновнике чијим је радом био задовољан, а строго кажњавао оне који нису испуњавали његове изборне инструкције.

Пет окружних начелника, пет окружних помоћника, четири среска начелника, 26 среских писара - добило је унапређење. Један окружни начелник, два окружна помоћника, два среска начелника, 13 среских писара... кажњени су премештајем. Један окружни помоћник и три среска начелника су пензионисани.

Али, неће само министар полиције награђивати своје сараданике. Ни кнез Милан Обреновић није био циција. Пошто су тада организација и руковођење самим изборима спадали у полицијски ресор, ваљда због изборних заслуга, кнез поставља Аћима Чумића за председника Владе.

Али, како то у политици обично бива, коло среће се окренуло. После годину дана ваљало је сменити Чумића. Саветници кнеза Милана сетили су се да је као опозиционар потписао један политички програм са Васом Пелагићем.

Прогласиће га, после свега, за социјалисту. А љути противници, Чумић и Јеврем Марковић, на кога је изводио топове у Јагодини, наћи ће се заједно у једној од многих суманутих епизода српског политичког живота. Осуђени су на смрт 1878. године, због наводног учешћа у Тополској буни.

Јеврем ће бити стрељан. Аћим помилован.

САБОРНА ЦРКВА МЕХАНА ПРВЕ КЛАСЕ

АЋИМ Чумић је за изборе 1874. године основао тајни, диспозициони фонд, и потрошио преко 3.000 дуката, што је за оно време била велика сума. Поред тога, применио је и нову врсту корупције: немилице је давао дозволе за отварање нових механа, што би се рекло - умео је с пословним просторима. Сваки нови механџија постајао је његов изборни кортеш. Отворио је толико нових кафана да се по Београду причало како се побожни људи плаше да ће једног јутра и Саборна црква осванути као механа прве класе!

ПРВА ЖРТВА НА ОЛТАРУ ДЕМОКРАТИЈЕ

САМО пет година пошто је у Србију уведено право гласа, демократија је у Срба тако напредовала, да је на изборима, 24. октобра 1874. већ пала и прва глава. Као да је суђено да се на олтар српске демократије приносе жртве. Врхунац распламсаних страначких страсти десиће се у Горњем Милановцу.

На сам дан избора, и то три сата пошто је проглашен за народног посланика, убијен је Павле Грковић, који је иначе важио у рудничком крају као велики противник Мариновићеве владе и Чумићевог полицијског терора. Прву жртву избора из пушке убише његови Горњомилановчани, а убица никад није пронађен! Био је то најкраћи мандат у скупштинској историји Србије.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕКОВНА БЕЧКА ШКОЛА СРБОФОБИЈЕ: Однос Запада према српском народу се не мења од сеобе у Русију

20. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - Славили српско име међу другим народима: захваљујући Србима Одеса постаје моћан поморски и трговачки центар

19. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕТСКИ ЗОВ ПРЕДАКА: Живот режира збивања која ни човек најбујније маште не може да измашта

18. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АСИМИЛАЦИЈА УЗ КАФАНУ СА БИЛИЈАРОМ: Развој цркве и школства у Новој Сербији и Славјаносербији

17. 03. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације