ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - Славили српско име међу другим народима: захваљујући Србима Одеса постаје моћан поморски и трговачки центар

Историјски додатак

19. 03. 2022. у 17:14

СРБИ се у Одеси појављују почетком 19. века. Подручје града и луке на Црном мору било је насељено од античких времена. Тамо се налазила грчка колонија Одесос. У време Кијевске Русије овде је подигнуто утврђење Коцјубијево, које су 1540. године разорили Татари. У османском периоду на месту данашње Одесе налазило се утврђење Хаџибеј, које је у Руско-турском рату (1789-1791) освојила руска војска са легендарним Александром Васиљевичем Суворовим на челу.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - Славили српско име међу другим народима: захваљујући Србима Одеса постаје моћан поморски и трговачки центар

Насеље које су Требјешани подигли звало се Славјано-Сербскоје, а данас Сербка

Непосредно по освајању утврђења, Суворов је 1792. године изградио нову тврђаву. Указом царице Катарине II, 1794. године основан је град Одеса. Град се нагло развијао захваљујући привилегијама које је руска царска кућа давала досељеницима. Тада почиње интензивније досељавање Срба из редова бродовласника, банкара, трговаца и занатлија из Далмације, Херцеговине, Боке Которске, Црне Горе. За релативно кратко време створена је моћна српска трговачка колонија. У српској колонији многи су се обогатили, а појединци међу њима су се афирмисали и као добротвори.

ЈОВАН Ризнић, рођен 1793. у Трсту, завршио је основну школу код Доситеја Обрадовића, а права у Падови и Бечу. Двадесетих година 19. века прешао је у Одесу и за кратко време постао најбогатији трговац у граду. У својој кући је примао многе Србе, међу којима и оне који су долазили на школовање.

Споменик генералу Милорадовићу у Петербургу подигнут 2015. године

У време рата Русије против Турске, 1829. године за услуге које је учинио руској војсци, цар Никола I доделио му је Орден Светог Владимира и чин дворског саветника. Следеће, 1830. године Ризнић је оставио трговину и ступио у државну службу. Радио је у Одеси, а потом прелази у Кијев, где је постао директор Државне банке. У то време унапређен је у звање државног саветника. Пошто је 1853. године оставио државну службу, повукао се на имање Гопчицу код Кијева. Умро је 1861. године. Захваљујући Ризнићевој помоћи, Сима Милутиновић Сарајлија је штампао "Србијанку". Своју богату библиотеку Ризнић је поклонио Народној библиотеци у Београду.

Атанасије Герески, рођен 1807. у Черевићу, стекао је трговином велики капитал у Одеси. Под старост 1880. године дошао је у Нови Сад, где је основао задужбину "Атанасеум" за школовање српске деце у гимназији, као и друге народне установе. Умро је 1885. године у Новом Саду.

ДИМИТРИЈЕ Тирол, српски културни посленик, оставио је драгоцене записе о Србима у Одеси и у Руском царству. Рођен у Чакову 1793. године, као књижевник и историчар, као цењени културни посленик био је члан српских и руских учених друштава, писао је књиге, сарађивао у новинама и часописима, издавао алманахе и календаре, оснивао библиотеке и друштва поклоника књиге, славио српско име међу другим народима. За себе је говорио да је "српски списатељ и члан Ученог друштва у Одеси". Умро је у Темишвару 1857. године.

Од 1839. до 1841. године Димитрије Тирол је боравио у Одеси као пратилац, васпитач и учитељ Милоша, сина Господара Јеврема Обреновића.

Владика Петар Први Петровић Његош

Боравак Димитрија Тирола у Одеси, временски кратак, по резултатима био је садржајан. Упознао је живот српске дијаспоре у овом црноморском граду. У исто време, руску јавност је упознао са културним и просветним приликама и прошлошћу српског народа. Прикупио је значајну историјску грађу о Србима у Руском царству, која је послужила као солидна основа за писање монографских радова.

У време боравка у Одеси, Тирол се упознао и тесно сарађивао са Димитријем Максимовићем Књажевићем, попечитељем Одеског научног округа, оснивачем Одеског друштва историје и древности. По повратку у Београд, Тирол је овом знаменитом Србину посветио књигу "Подвизи Димитрија Максимовића Књажевића".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Дипломате, научници и драмски уметници

ДИМИТРИЈЕ Максимовић Књажевић је рођен 1778. године у Санкт Петербургу. Потицао је из српске граничарске официрске породице из Лике. Његов отац Максим се доселио 1773. године из Госпића у Санкт Петербург. Подигао је четири сина, од којих је Димитрије био најстарији.

Студије права Књажевић је завршио на Универзитету у Казању на Волги. Постао је дворски саветник, а у дипломатској служби провео је четири године (1820-1824) у Бечу. По повратку је постао вицегубернатор Санкт Петербурга. Добитник је високих царских одликовања. Члан Руске академије наука постао је 1838. године. Исте године је именован и за попечитеља Одеског научног округа. Ингеренције ове установе протезале су се на неколико губернија: Херсонску, Таврическу и Јекатеринославску, са Таганрогом и Бесарабијом. Међу образовним установама на овом подручју биле су: Лицеј, шест гимназија и четрдесетак средњошколских завода и училишта.

Одеско друштво историје и древности, чији је Књажевић постао први председник, од оснивања 1839. године постало је научни центар за изучавање прошлости украјинског црноморског подручја. Књажевић је 1844. године покренуо часопис под називом "Записи", који је био орган Друштва. У њему су објављивани прилози из историје, археологије, етнографије, нумизматике, географије и статистике. Друштво је деловало све до 1919. године, када је његову мисију преузео Историјски институт Украјинске академије наука.

АНТОН Балтазаровић Ашик, "Србин из Рагузе", родом из Дубровника, деценијама је изучавао археолошка налазишта на тлу јужне Украјине, доводећи их у везу са прошлошћу српског народа.

Више од тридесет година вршио је археолошка ископавања у Керчу, где је пронашао и археолошки обрадио многе предмете, од којих су највреднији доспели у Ермитаж у Петрограду. Две деценије био је директор Музеја у Керчу да би 1853. године дошао у Одесу и водио Градску библиотеку. Његово животно дело "Босфорско царство", објављено у три тома, награђено је престижном Демидовском медаљом. Био је редовни члан Одеског друштва историје и древности. Дело Антона Балтазаровића наставио је његов син Владимир, човек високе културе, који је као инжењер постао редовни члан Империјалног војног историјског друштва. Унук Виктор, доктор техничких наука, био је професор универзитета, као и један од најзначајнијих конструктора бродова.

Василије Лучић Далматов

ВАСИЛИЈЕ Лучић Далматов (1852-1912) родом из Одесе, истакнути драмски уметник, потицао је из српске породице Лучић, једне од најстаријих и најугледнијих трговачких породица у овом граду.

Глумом се почео бавити као студент у родној Одеси, да би као млад доспео у Москву, у театар Танејева и Урсова. Овде је остао до 1873. године, да би наставио глумачку каријеру у Пушкинском театру. Врхунац у уметничкој каријери, достигао је када је прешао у Петроград 1884, у најславније престоничко Александринско позориште. Овде је добијао велике улоге и постао омиљени глумац петроградске публике. О њему је записано: "Цртеж тих улога одликовао се унутрашњим садржајем, богатством и дубином, јаркошћу, сочношћу, монументалношћу."

Као свестрани позоришни интелектуалац, учествовао је у оснивању и раду петроградског Литерарно-артистичког круга, који је прерастао у Суворински театар. Сви који су познавали Далматова сматрали су га изузетно паметним и у исто време веома шармантним човеком. Његова девиза била је: "Глумац мора да има стално спреман кофер и да исповеда филозофију стоицизма". Александринском позоришту остао је веран до краја живота.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Казивања поноситих горштака

ПЛАТОН Симоновић, државни саветник у Одеси, потицао је из угледне породице Требјешана који су живели у Српском Селу. О њему Димитрије Тирол говори у писму Вуку Караџићу 1840. године, које му шаље из Одесе. У писму истиче да "овај учени муж, г. Симоновић, уважава и поштује више вас, него икаквог српског литератора".

У истом писму Тирол наглашава да Срби у Одеси и Српском Селу радо читају његова дела. С тим у вези наводи пример Обреније Михајловне, "која је удата за Милоша, сина протопопа Раде Симоновића, живи у Селу Србском и често чита ваше Народне пословице. Треба и њу да пренумерирате и да јој један екземплар ваши песама на дар пошаљете, јер ће она то волети, него да јој ико Бог зна шта да".

После повратка у Београд, Димитрије Тирол је 1842. године припремио за штампу и објавио књигу "Казивање старих Требјешана" из архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића Никшића. Наиме, пре него што ће Димитрије Тирол поћи у Одесу, Вук Караџић га је подстакао да покуша да дође до података о животу и судбини Требјешана, припадника никшићког племена који су онамо доспели 1804. године. Вук је с правом претпостављао да би таква грађа била занимљива и за ширу читалачку публику.

Када је стигао у Одесу Тирол се упознао са капетаном Иваном Степановићем Драгићевићем Никшићем, ађутантом у Штабу Жандармеријског корпуса, који се налазио у Одеси. Драгићевић је рођен 1804. године, у време када су Требјешани пошли за Одесу, у чијој су околини нашли нови завичај. Био је ожењен синовицом требјешког првака сердара Малише Лазаревића Мине, предводника сеобе Требјешана за Одесу.

Атанасије Петров Герски и Димитрије Тирол

ПРОЦЕНИВШИ да ће Драгићевић бити у стању да са успехом обави постављени задатак, Тирол га је подстакао да прикупи документе и сећања о животу и борби својих саплеменика. Водио је рачуна да се мора искористити последњи тренутак да се прикупи грађа и запишу сећања старих Требјешана, "памтиша".

Када је проучио историјску грађу коју је прикупио Драгићевић, Димитрије Тирол је записао: "Штета би било да таква занимљива и интересантна збивања и чињенице о старим Требјешанима, који чине част свима нама, остану необелодањена и непуштена у свет".

За писање рада о Требјешанима Димитрије Тирол је користио богату историјску грађу, коју су собом понели у нови завичај ови поносити горштаци са сердаром Малишом Лазаревићем Мином на челу, али и усмена казивања која су Драгићевићу дали њихови потомци.

"Казивање старих Требјешана" почиње реченицом: "Тридесет и пет кућа Срба, грчког закона, који су 1789. године живели у селу Требјеси код Никшићког града Оногошт, звали су се по месту житељства Требјешани".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Никшићко племе на Црном мору

ТРЕБЈЕШАНИ су били баштиници богате ратничке и слободарске традиције. Према предању, племе Никшићи, чији су припадници Требјешани, води порекло од заједничког претка по имену Никша. По њему је читаво племе добило име. Никша је био син грбаљског војводе Илиона и Мајке Јевросиме, кћери Стефана, сина Вукана Немањића. Стефан је сазидао манастир Морачу 1252. године.[...]

Требјешани су 1792. године одлучили да се иселе у Русију. Пуних дванаест година, од 1792. до 1804. требјешки прваци су, са сердаром Малишом Лазаревићем Мином на челу, обилазили руски царски двор, покушавајући да добију дозволу да се иселе у Русију.

Коначно су 1804. године добили дозволу и после месец дана пловидбе морима доспели у Одесу. Становници Одесе, посебно они из Српске колоније, топло су примили Требјешане. Градоначелник Одесе Емануел Осипович "Дука од Ришељеа", дивећи им се, више пута је у свом дому примао Требјешане, представљајући их многим виђеним грађанима. Највећу помоћ међу члановима Српске колоније добили су од Луке Љесара, трговца, пореклом из Подгорице.

РУСКИ цар Александар I је 1805. године доделио Требјешанима земљиште у пространој ненасељеној равници, дан хода на северу од Одесе. Требјешани су подигли насеље којем је цар дао име Славјано-Сербскоје. Данас се ово насеље зове Сербка.

Ни у новом завичају Требјешани нису мировали, већ су се 1806. године укључили у војску генерала Михаила Андрејевића Милорадовића, која је кренула у Влашку. Налазећи се у пратњи Милорадовића, сердар Мина Лазаревић је прослављеном генералу даровао "свој огроман древни мач, а Милорадовић њему куса хата". У Букурешту, где се налазио штаб генерала Милорадовића, сердар Мина се упознао и са Поп Луком Лазаревићем. Том приликом изразио је жељу да се прикључи вожду Карађорђу са корпусом добровољаца. Морао је, међутим, да се врати у Славјано-Сербскоје, јер су га чекали послови око изградње цркве.

Сердар Мина Лазаревић се са Требјешанима укључио у редове бранилаца Русије, кад је 1812. године Наполеон хитао према Москви.

Мапа на којој се види удаљеност Сербке од Одесе

БОРБА Требјешана за племићко звање трајала је деценију и по. Коначно је сердар Богдан, брат Мине Лазаревића, после његове смрти добио диплому 1820. године, којом је Требјешанима додељено звање дворјанског достојанства.

После две године, пошто је обавио ову деликатну мисију на царском двору у Петрограду, у село се вратио Богдан Лазаревић. Не одлазећи у своју кућу, стоји у "Казивању старих Требјешана", "право с кола је сишао и отишао пред цркву, где је почивао прах брата његова". Клекнуо је на земљу и захваљивао Богу што се успешно завршило дело Мине Лазаревића. Када су угледали сердара Богдана, Требјешани су проливали сузе: сузе радости, што је успешно завршио ово дело, сузе жалости, јер је отишао у Петроград "са где којом седом длаком и вратио се бео готово као лабуд".

Исте године Требјешани су се уписали у Дворјанску родословну књигу Херсонске губерније. Свака породица добила је племићку диплому.

Живећи међу Украјинцима, Требјешани су изгубили национални идентитет. Остали су им "Казивања", српска презимена и оно што их је подсећало на заувек напуштени завичај и име Никшић!

ЦЕТИЊАНИ ОСНИВАЈУ ЧЕРНОГОРИЈУ

ЦРНОГОРЦИ из Хумаца крај Цетињског манастира населили су се у непосредној близини Требјешана педесетак километара северно од Одесе 1816. године. Насеље је названо Црна Гора (Черногорија).

Хумци су се одлучили на сеобу у Украјину после неколико узастопних неродних година, које су опустошиле Цетињски крај. Завладала је глад. За њихову сеобу се заложио владика Петар I Петровић Његош. Преко руског амбасадора у Цариграду, Италинског, издејствовао је да се 16 породица са 90 чланова из Хумаца енглеским бродом пребаце у Одесу. Владика Петар I обезбедио је преписе грамота руских царева да им обезбеде бољи третман у новом завичају.

После једномесечне пловидбе морима, Хумци су 1815. доспели у Одесу. Одавде су били смештени у бугарску колонију Бољшој Бујалик, у непосредној близини града. Следеће, 1816. године, распоређени су четрдесетак километара северно од Одесе, непосредно уз Сербку. Овде је сваки члан породице добио по 600 рубаља, а свака фамилија по 150 десјатина земље. Сем тога досељеници су добили теглећу стоку и алат за обраду земље. Насеље је добило назив Черногорија, а мештани су га називали Цетиње.

Захваљујемо Архиву Војводине за помоћ при реализацији "Историјског додатка"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

ПРЕДСЕДНИЦА лажне државе Косово Вљоса Османи, и поред тога што још нису прескочили последњу станицу ка чланству у Савету Европе - гласање на Комитету министара 17. маја најављује да ће породице несталих моћи да туже Србију Европском суду за људска права за повреду права на живот њихових најмилијих.

29. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

ЊЕГОВА СМРТ СЛОМИЛА ГЛУМЦА: У сузама сваки дан, плаче од маја - показао како на мобилном чува његову слику (ВИДЕО)