СТРАНЦИ КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРБИЈУ: Роман и породица Сондермајер - Епски примери јунаштва и часних и храбрих живота

КАДА је долазио у Србију 1889. Роман Сондејмајер није слутио да ће остати, а још мање да ће му потомци бити православни Срби, њему, католику из Пољске, који је дипломирао медицину на Краковском универзитету. Имао је 28 година, велики таленат за хирургију и био жељан да се докаже у струци.

Роман и породица Сондермајер

У то време у Србији краљ Милан ради на унапређивању војске, нарочито њене санитетске службе. Тако је Романа за долазак у Србију препоручио његов професор, велико име у медицини, др. Микелич. Како је имао добре препоруке, а Србији су били потребни лекари, одмах је примљен у службу Српског војног санитета и додељен му је чин капетана прве класе.

Први корак који је доктор учинио био је да формира хируршко одељење при војној болници. У ту сврху додељена му је зграда у данашњој Његошевој улици, која није ни издалека била погодна за ту намену. Операције су се вршиле на дрвеним столовима прекривеним ћебадима и чаршавима. Чак и у таквим условима млади доктор се показао као веома вешт хирург. На његову иницијативу регрути, који су из здравствених разлога, због киле, били ослобођени војске, позивани су да се одазову војном позиву и били су оперисани. После кућног опоравка од 6 месеци, враћали су се на редовно служење војног рока. Преко 5000 таквих операција извршио је др Сондермајер и тиме значајно допринео повећању људског потенцијала и борбене готовости војске. Рад др Сондермајера није остао незапажен и 1906. добија чин пуковника и постаје начелник санитета Министарства војног.

Упоредо са радом у својој области, хирургији, залагао се да се изгради једна добра и условна војна болница, да се обједине санитетске службе раштркане по граду и ниједна није имала добре услове за рад. Када је почела да се гради Војна болница (стара ВМА, данас Клинички центар), лично је надгледао градњу и био је њен први управник. Али не задуго.

Како је почео Први, па онда и Други балкански рат, враћен је на место начелника санитета Министарства војног. Први светски рат га пребацује у Врховну команду, на место хирурга консултанта. До 1917, био је начелник санитета Врховне команде и главни инспектор санитета.

У Београду је засновао породицу, оженио се ћерком генерала Димитрија Ђурића, Станиславом. Иако је Роман био католик, обред венчања био је у православној цркви и сва њихова деца, а имали су три сина и ћерку, била су у православној вери. Једини услов младожењин био је да деца носе пољска имена. Први син, Тадија, рођен је 1892, а затим су дошли Владислав, Јадвига и Станислав.

Први светски рат обрушио се на Србију, па ни породицу Сондермајер није поштедео. Отац породице био је при Врховној команди, а Тадија и Владислав у војсци. Мајка и кћи су биле у болничким униформама, али је најмлађи, Сташко, и поред забране, отишао у Други коњички пук као добровољац, јула 1914. Ни месец дана није војевао. Погинуо је као прави ратник, у јуришу Церске битке, августа 1914, месец дана пред шеснаести рођендан.

Јуришао је не обазирући се, очију пуних суза, хтео је да се освети за мајку која је умрла само неколико дана раније. Код села Добрић погинуо је најмлађи српски ратник битке на Церу, још у морнарској униформи, какву су дечаци носили. У џепу му је стајала ђачка књижица и дневник, у који је уписивао сваки дан свога ратовања. Остали војници сахрањени су у заједничку гробницу, а Сташка су жене пренеле у центар села и сахраниле.

Тадија и Владислав изабрали су да оду у авијатичаре. Тадија је завршио обуку у Садесу, градићу близу Солуна,  где је била смештена Војна болница, и убрзо постао војни  пилот.

Десило се да је оболео од маларије, па је на лечење упућен у Француску, крајем 1917. Чим се залечио, пријавио се у школу акробације а касније и на Вишу школу гађања и био најбољи стрелац у својој групи. Завршетак школовања доноси му распоред у једној ловачкој групи на француском фронту. Распоређен је у најбољу групу, „Рода“, која је имала борбе у ваздуху са најбољим немачким ловцима. Тадија Сондермајер као почетник оборио је два авиона, од укупно 265, колико је његова група имала погодака. А убрзо се прикључио борбама на Солунском фронту.

И други Романов син, Владислав, после битака као војник коњичког пука, преласка преко Албаније и опоравка на Крфу, бира небо за своје опредељење. Завршава авијатичарску школу у Француској и учествује у пробоју Солунског фронта.

У ослобођени Београд улазе Сондермајерови, отац и два сина. Преполовљена породица, јер ни Јадвига није преживела рат. Умрла је од исцрпљености када се са  болницом повлачила према Албанији. Четворо деце Пољака Романа Сондермајера бранило је домовину коју је изабрао њихов отац, а двоје положило  живот за њу. Мајка Станислава и њено двоје деце нису дочекали да виде победу.

После рата, др Сондермајер био је управник Војне болнице у Новом Саду и председник Војносанитетског кабинета. Пензионисан је 1923, али није дуго поживео у пензији. Исте године је умро од тешког срчаног обољења, у 62-ој години. Иза њега су остала два сина, да се поносе делима и ордењем свог оца, а било их је: Карађорђева звезда, Орден Светог Саве, Орден Белог орла, Орден италијанске круне, француски Орден части за службу у санитету, Орден Светог Ђорђа и Михајла, Краљевска медаља Црвеног крста Холандије…

Синови су, у годинама које су долазиле били достојни свог славног оца.  Тадија је био први српски ваздухопловни инжењер и његовим залагањем отворено је предузеће „Аеропут“. Да би прикупио новац за оснивање компаније и пропагирао продају акција, Тадија, тада потпредседник„Аеро клуба“, чини велики лични подвиг. Он лети од Париза до Бомбаја и назад до Београда, пуних 12 дана, и то пре историјског лета Чарлса Линдберга преко Атлантика. Подвиг је доспео у све значајне новине света, акције су почеле да се продају и компанија је могла да се оснује.

Априлски рат 1941. био је кратак и слом југословенске војске неизбежан и потпун. Он остаје у Београду где бива хапшен од Гестапоа. То га није спасло затвора у који је доспео када је Југославија коначно ослобођена, јер му нове власти нису опростиле блискост са краљевским двором и остајање у Београду за време окупације. Годину дана је провео на робији, али је ослобођен кривице и враћена су му грађанска права. Радио је у грађевинском предузећу „Полет“ као потпуно анонимни службеник. Никада га се нико није сетио до пред смрт, 1967. Тада је ЈАТ, који је настао од првобитног „Аеропута“, славио 40 година постојана авио саобраћаја и  на Тадијину адресу стигло је 40 ружа. Ни тада нису смели да га позову на прославу, али су га се, барем, сетили.

Његова породица сведочи да никада није причао о својим славним данима. Они су остали закопани као  и ордење које је добио: Орден Карађорђеве звезде, Орден официрског реда, Златна и сребрна медаља за храброст, француски Ратни крст, Легија части и Орден Витешког крста. Невероватна је његова одлука да остане у социјалистичкој Југославији, а могао  је као носилац Легије части да оде у Француску и од те пензије живи лепше и достојанственије него што је живео овде, запослен на хонорарним пословима у „Полету“.

Живот Тадије Сондермајера је трагедија једног хероја. Како није говорио како је ратовао, тако није рекао ни зашто јеостао. Можда су га кости родитеља, брата и сестре, везивале за ову земљу. Само они, јер је брат Владислав после Првог рата био војни изасланик Краљевине Југославије и ађутант кнеза Павла. Почетак Другог светског рата и напад на Југославију доводи га у домовину,   прво у Панчево, затим у Рајиловац код Сарајева, где је био командант ваздухопловног пука. Ту је и заробљен и   одведен у Немачку. Дочекао је ослобођење, али није се вратио у Југославију. Отишао је у Лондон и умро 1956. И овај Сондермајер има значајна одликовања: Златна медаља за храброст, француски Ратни крст, Орден Белог орла са мачевима…

Два брата се никада више нису видела. Последње виђење било је 1941, када су похитали да се боре, већ славни летачи – ловци, истим жаром као онда када су били младићи.

Сондермајерови су били јунаци, часни и велике патриоте. Мајка и ћерка дале су своје животе негујући болесне и рањене, а најмлађи син, ђак другог разреда гимназије,  погинуо је у јуришу као прави јунак. Роман и његова два сина епски су примери часног и храброг живота, оданости домовини и официрској заклетви. Од шест хероја Сондермајера, само Тадија има бисту  у Београду, откривену тек 2020. године.

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПЛАН ЗА ШИРЕЊЕ ПРЕСТОНИЦЕ: Врло брзо "Луди Шкот" је постао "Лукави Шкот"

04. 06. 2021. у 17:37

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - ДОБРОТВОР МАНАСТИРА ХИЛАНДАР: Цар Иван Грозни имао је српске претке и по оцу

31. 05. 2021. у 18:00

Култура

0 2

У ПРОДАЈИ ЈЕ НОВА КЊИГА "НОВОСТИ" О СТРАНЦИМА КОЈИ СУ ЗАДУЖИЛИ СРБИЈУ: Ново, изузетно издање Компаније "Новости"

24. 05. 2021. у 11:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - НАЈВОЉЕНИЈА СРПСКА КРАЉИЦА: Марија је освојила срца људи своје нове домовине

11. 06. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације