ФЕЉТОН - НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ДОГАЂАЈ У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА: Прво рушење исламског типа феудализма и стварање слободне нације

СРПСКА револуција је почела 1804. године, када је у Француској проглашено Наполеоново царство, а завршила се 1815, када је то царство сишло са историјске сцене.

Фото: "Википедија"

Она је најзначајнији догађај у националној историји српског народа, јер је ударила темељ независној држави и друштва основаног на начелу слободне предузимљивости. Опширност приказа је у сразмери са значајем догађаја. Ради се о два устанка, како је та борба називана од њеног почетка, на српском језику. Страни писци и европски савременици уопште су је називали револуцијом. Нека разлика између та два назива постоји само у српској култури. Сматра се да је у току револуције погинуло 150.000 људи. Британски публициста Дејвид Уркварт 1835. је израчунао да је у рату са Србима Турска изгубила три своје армије, више него у било ком рату са европским великим силама. То је био разлог да су историчари цело Источно питање везали за националне покрете. Жак Ансел 1923. је тако дао своје поимање Источног питања, јер је оно „произвело распад Османлијског царства, а Балканско полуострво постало оквир нових нација“.

Српска револуција је и у своје време, као и у општем историјском развоју, била велики међународни догађај. То је било прво рушење исламског типа феудализма и стварање једне слободне нације, са друштвом слободних сељака. После српске, 1821-1830. је дошла грчка револуција, са истим узроцима и последицама. Треба ипак избегавати да се српска револуција веже само за прошлост Југоисточне Европе, или Балканског полуострва, како се од 1811. та територија почела да назива. Крајем XVIII и почетком XIX века постоји више таквих ослободилачких револуција, које се од националних историчара различито називају: „ратовима за независност“, „устанцима“, „револуцијама“. Историјска наука је све те покрете везала у једну заједничку целину и назвала је „Доба демократске револуције 1776-1830“. Неки историчари то протежу до краја револуције 1849.

ИСТОРИЧАРИ се нису увек слагали о месту српске револуције у овом великом историјском добу, у којем је створена модерна парламентарна држава, као заједница суверене нације и друштва слободне предузимљивости на рушевинама исламског типа феудализма. Алберт Сорел је 1887. сматрао да је Француска револуција имала одјека свуда у свету, али да се те друге револуције разликују због посебних околности у којима су настајале. Заједничко свим тим револуцијама је рушење феудализма и ослобођење сељаштва, стварање националне државе и модерне демократије с њом.

Британски историчар Хобсбаун, у свом приказу овог великог доба револуције, дао је 1962. алтернативно тумачење да ова српска побуна не спада у јединствену светску целину, јер Срби „никад нису развили јединствени српски национализам... У првој фази устанка (1804-1807) нису ни тврдили да се боре против турске власти, већ за султана, а против злоупотреба локалних власти“. Хобсбаун очигледно понавља теорију америчког историчара Ставрианоса из 1958. да Срби у револуцији 1804. не теже за независном државом. То би било исто као тврдити да Французи, са помирљивим захтевимау почетку револуције 1789, нису ударили темеље републици, коју ће прогласити неколико година касније. Овај закључак не може одолети приговору да је заснован на непознавању ствари и да је остао веран теоријама од пре него што је обављена „дестаљинизација историје Француске револуције“. Историчари су установили да буржоазија не води револуцију у Француској и да је њен идеал просвећена монархија. Наука сматра да је основно социјално питање у тим свим побунама аграрно.

РЕВОЛУЦИЈОМ се могу називати само оне побуне које мењају друштвене односе, а устанци и државни удари имају за циљ економску беду и мењање владе. Филозоф Кондорсе 1793. је написао да се револуцијом може називати само она оружана побуна која остварује слободу. Безмерно би се осиромашило питање универзалног значаја Француске револуције 1789, ако се не би приказала и њена последица у разарању исламског типа државног феудализма. Греше историчари који утицај Француске револуције на Османлијско царство вежу за долазак неких француских емисара у султанову престоницу са плановима реформе његове војске, како би лакше сузбијала аутократску Русију. Српски захтеви за аутономијом не долазе из њихових политичких циљева да живе у Османлијској империји, него из нужде. То је био минимум на који је турски султан могао пристати, у страху да не дође до новог јединства европских држава против њега.

Успон и пад Наполеона, којим се годинама омеђава српска револуција, одређивали су и њену судбину. Од када 1805. почињу велике српске победе над турском армијом и српска буна постаје фактор у светској политици. Још док до оружаних обрачуна није дошло средином фебруара 1804, турски султан страхује од нових сукоба са европским државама. Једно време и Наполеон је његов могући противник. Он је 1797, када шаље своје претходнице на Јонска острва које је раније држала Венеција, рекао генералу Тјентилију  да су у стратешком погледу та острва значајнија него цела Италија.

Одатле је било могуће да се умеша у локалне побуне албанских паша у Јањини и Скадру и да има увид у процесе распадања Османлијског царства. Док је његова експедиција у Египат 1798. укрцавала бродове у Тулону, турска влада је страховала да се та војска може искрцати на средњем Јадрану, одакле би кратким преласком територија под аустријском контролом, могла да угрози Херцеговину. Султан је наредио мобилизацију у херцеговачким кадилуцима, а зборно место је било у Габели. Турцима помаже туниска флота. Тунисом управљају „дахије“, па се вероватно 1789. први пут убацују на Балкан.

ЕГИПАТСКА експедиција је била опомена Турској да не сме ризиковати сукоб са Француском, као што је и са француске стране врло брзо дозрела идеја да Турска не представља опасност, па од 1806. почињу припреме за савез. Наполеон је иза себе оставио више грандиозних планова, које није остварио, него оних које је успео да уведе у живот. Одметање локалних паша од султана је почело у северној Албанији 1786, у јужној 1798, а у северозападној Бугарској 1794. После пада 1815. Наполеон је о својим мислима оставио забелешку да Европа не може створити универзално царство, јер је оно само на Оријенту. Њиме би се владало из Париза, Рима и Константинопоља. „Онај ко буде држао Константинопољ, мораће владати светом“, вели он тада.

Када се од 1799. напуштају Јонска острва, руска ратна флота је почела припреме за могући народни устанак. Када је до њега дошло у средњој Далмацији 1806. и 1807, то ће бити разлог да је 1809. део јадранске обале, Хрватске, Војне границе и словеначких покрајина скупљено у „Илирске провинције“. У Далмацији је створена основа за поход армије од 25.000 војника на побуњени Београдски пашалук. Називају је „Српском армијом“. Иако потпуно одвојена од Шумадије, побуна у средњој Далмацији 1806-1807. спада у њен оквир.

СУТРА: ДУБОКИ КОРЕНИ РЕЛИГИЈЕ КАО ВОДОДЕЛНИЦЕ НАЦИЈА

Препоручујемо

Култура

0 3

ХОЛАНЂАНКА СЕ СА СРБИМА БОРИЛА ПРОТИВ ТУРАКА: Професор Рене Гремо годинама истражује о Жани Меркус - Јованки Орлеанки Херцеговачког устанка

19. 01. 2024. у 07:00

Репортаже

0 6

СРБИ НА БАЛКАНУ ЖИВЕ НАЈМАЊЕ 14 ВЕКОВА: Ево како звучи та историја (ВИДЕО)

17. 01. 2024. у 17:27

Репортаже

0 30

ЈА САМ СРБИН, ЕМИЛ РИХТЕР: Потресна прича о дезертеру нацистичке војске – Демонстрирао против НАТО агресије, сахрањен у Александровцу (ФОТО)

14. 01. 2024. у 17:00

Репортаже

0 4

ЈЕДАН КРАЉ ЈЕ НОЋИО У ОВОЈ КУЋИ ПРЕ ТАЧНО 130 ГОДИНА: Данас цео град носи његово име (ФОТО/ ВИДЕО)

11. 01. 2024. у 18:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације