Фељтон

ФЕЉТОН - БЕЧ И МОСКВА НЕ ЖЕЛЕ СРБИЈУ КАО РЕПУБЛИКУ: Међу завереницима није било дозвољено да се говори о проглашењу републике

Пише: Др Чедомир Антић

16. 10. 2023. у 18:00

КРИЗА режима последњег Обреновића подстакнута је, између осталог, кризом монархистичког легитимитета – питањем наслеђа, уставном кризом...

ФЕЉТОН - БЕЧ И МОСКВА НЕ ЖЕЛЕ СРБИЈУ КАО РЕПУБЛИКУ: Међу завереницима није било дозвољено да се говори о проглашењу републике

Демонстрације, започете незадовољством због одлуке власти о промени исправа трговачких помоћника, довеле су до сукоба демонстраната и полиције. На забрањеном збору чули су се и повици против монархије и усклици у прилог успостави републике.

Завереници су свакако планирали избор кнеза Петра Карађорђевића за новог владара Србије. Ипак, када је после преврата образована влада под председништвом Јована Авакумовића, њена прокламација најавила је повратак на снагу Устава из 1901, као и закона донесених пре 25. марта 1903. године. Сазвана је и Народна скупштина. Она је имала да одлучи око устава и изабере новог владара. Тиме је влада суштински будућег краља ставила у други план, намећући му устав и пре него што се вратио у земљу. Било је извесно и да је питање избора монарха у извесном смислу формалност: њега је у време завере извикала војска, а подржавале су га и Русија и Аустроугарска. Иако је било отпора документима у којима је слављена улога војске – у чему су учешћа узели поједини чланови сената радикали, међу којима и Пашић – када је у скупштини на ред дошао избор новог краља посланици су прво акламацијом извикали новог владара, да би потом ову одлуку једногласно потврдили поименичним гласањем.

МАЛОБРОЈНИ али угледни републиканци своје мишљење су представили и на неки начин наговестили будуће деловање у тексту који су 31. маја/13. јуна 1903. објавили у Дневним новинама. Завереници су, међутим, забранили продају овог листа. Чинило се да су новине, а тиме и јавност, у Србији подељени око тога да ли да држава остане монархија. Већ у првим вестима из Србије лондонске новине поставиле су питање који ће облик владе бити успостављен у Србији. „Ројтерови“ телеграми од 12. јуна указивали су на могућност увођења републиканског уређења – истина, само у наслову, не и у садржају вести, што је врло индикативно. У појединим новинама одмах после вести о судбини српског краља и краљице наглашено је да су многи цивили привржени успостави републике. Док су у Србији чекали да кнез Петар прихвати краљевску круну, у иностранство су стизале вести да су „водеће новине наклоњене успостави републике“. Стране новине јавиле су коначно, крајем јуна 1903, о једногласном избору кнеза Петра за краља Србије. У једним новинама, које су у то време шампане у далекој Аустралији, указано је и на постојање републиканаца у скупштини која је одлучила о избору новог краља. „Приликом избора краља Петра републиканска мањина у скупштини, која је желела успостављање републике била је утишана аргументима да Русија и Аустрија неће трпети једну републику на Балкану.“

УПРКОС томе што ова вест из Србијe, заправо, почиње честиткама које је Петру Карађорђевићу упутио руски цар, у пасусу који претходи овој вести о аргментима против републике стоји да „постоје индикације“ да војска жели да успостави трајну диктатуру претварајући краља Петра у креатуру (a nonentity). Друге новине су истог дана објавиле како је „војна партија“ (завереници прим. аут.) запретила да ће убити главног уредника „Одјека“ уколико се буде залагао за успоставу републике. За овог уредника аутор је још тврдио да је након што се „одрекао својих републиканских начела“ постао министар правде. Ствари су већ тада биле јасне, макар кад је реч о страним новинама: војска ће пресудити око питања личности будућег краља, „многи цивили“ су наклоњени успостави републике, други су, пак, за избор принца Мирка Петровића за краља Србије. Чинило се да, макар кад је реч о становницима Београда, нова династија не ужива већу подршку.

Ондашњи француски посланик у Београду веровао је да је републиканизам распрострањен у Србији. То мишљење заснивао је на демократским и егалитаристичким ставовима већине становника како Србије, тако и Бугарске.

БЕЗМАЛО четврт века после Мајског преврата из 1903. године, аутори, од којих су неки били сведоци догађаја, писали су о покушају појединих самосталских политичара да придобију заверенике за промену облика владавине у Србији. Неколико сведока записало је, а Ситон Вотсон и Матеј Бошковић потврдили, како су Јаша Продановић, Војислав Вељковић и Јован Скерлић саветовали појединим завереницима да укину монархију и успоставе републику. Ипак, на састанку завереника, који је претходио заједничкој седници Народне скупштине и државног савета, када је за краља и одређен Петар Карађорђевић, могућност промене облика владавине није ни споменута. Други извори спомињу групу републиканских самосталаца у којој је од раније наведених био само Јован Скерлић, поред кога су били и Милан Грол, Божа Марковић, Јован Жујовић и Милан Марковић, који су „предложили“ разговоре са завереницима. У раговору са члановима завереничког комитета Јовану Жујовићу је било речено да „о републиканском облику владавине није било дозвољено ни говорити“. И либералски прваци Војислав Вељковић и Стојан Рибарац покушали су у то време преко свог страначког друга и утицајног завереника Ђорђа Генчића, али нису имали никаквог успеха.

СА ДРУГЕ стране, у најопсежнијој биографији Драгутина Димитријевића Аписа, Дејвид Мекензи на основу извора даје донекле другачију слику расположења међу завереницима.

Заверу су листом чинили официри, углавном они млађи и нижих чинова. Једни су, према овим сведочењима, желели да српски престо буде понуђен неком принцу из Велике Британије или Немачке, други су хтели да се на трон попне црногорски принц Мирко, средњи син кнеза Николе Петровића, док су остали желели републику. Ипак, била је то мањина међу завереницима – можда значајна у односу на „европског“ или „црногорског“ кандидата – већина, предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом, била је за кнеза Петра Карађорђевића. Да је питање облика владавине ипак било донекле разматрано, сведочи образложење о коме пишу савременици али и познији аутори, према коме је стање у Европи оног времена било такво да би проглашење републике у Србији било узето као повод за војну интервенцију суседних царстава.

Судећи према писању страних новина, Србији је некако и одговарао „републикански модел“. Представљајући својим читаоцима историју Србије, једне новине су закључиле текст следећом констатацијом: „Прича о страшној судбини овог последњег (краља Александра Обреновића, прим. аут.) ових дана одзвања цивилизованим светом. Она је сведочанство о бездушности и крвожедности за које нема упоредника чак ни у историјама јужноамеричких република. Неизбежна је помисао да би онај ко данас прихвати круну за само пар година могао да подели судбину својих убијених претходника.“

КЛИЦАЛИ РЕПУБЛИЦИ

ДРАГИША Васић забележио је расположење на улицама Београда ујутро након пуча у мају 1903.године: Када је испред кафане „Париз“ један мајор тражио од присутног келнера да однесе једну поруку, овај га је питао о судбини краља и краљице. Када је сазнао да су мртви“, питао је: „А сад шта смо, република или опет по старом.“ Није добио одговор на ово питање, а нестрпљиви официр га је отерао. Мноштво ученика који су долазили на Теразије из правца кафане „Лондон“ клицали су тог јутра Србији, слободи и републици.

СУТРА: СРБИЈА НИЈЕ СПРЕМНА ДА УКИНЕ МОНАРХИЈУ