ФЕЉТОН - ПРОНАЛАЗАК СРПСКОГ КОДЕКСА ИЗ XIII ВЕКА: Међу пронађеним рукописима био је и „Зборник попа Драгоља” из XIII века

КАД мислим о минулим временима сетим се да сам у 1970. години доживео једно велико узбуђење.

Београдски Паримејник је од огромног значаја за нашу културу, Фото Народна библиотека Србије

Све је почело када ме је једне ноћи из Бохума позвао професор славистике Кристијан ван ден Берк, бивши католички свештеник са којим сам се упознао у Београду захваљујући Павлу Ивићу. Веома узбуђено, Ван ден Берк ми је саопштио да Павле Ивић или ја неизоставно морамо доћи у Бохум да прегледамо неке рукописе за које он мисли да су српски. Те књиге су понуђене на продају, а постоји опасност да оду у неку америчку библиотеку. О разговору сам одмах обавестио Свету Ђурића, управника Народне библиотеке. Како Павле Ивић није могао да путује, одлучено је да ја кренем у Бохум и утврдим о каквим рукописима је реч. Кристијан ван ден Берк је у то време био професор славистике, а један део својих студија провео у Београду где је био лепо примљен.

За време студија био је још увек активни католички свештеник коме је на основу посебног папског одобрења дозвољено да учи у једној комунистичкој земљи. Често је долазио у наше друштво и живо се прикључивао нашим разговорима. Памтим га по громком смеху, вечно ведрој гримаси лица која је откривала човека склоног овоземаљским радостима. Након повратка у Холандију, убрзо је напустио цркву, ступио у брак и, на ужас своје некадашње пастве, убрзо је стекао и многочлану породицу. Та његова лична срећа била је за његову околину неподношљива и Ван ден Берк је морао да напусти своју домовину. Отишао је у Немачку где су га, најпре у Хамбургу а затим у Бохуму, прихватили као професора славистике. Кад год је био у прилици уверавао нас је да је остао пријатељ Срба и да су му дани које је провео у Београду незаборавни и да нам свима дугује много. То га је, ето, и нагнало да нам јави за ове рукописе за које постоји опасност да их власник прода

ПО доласку у Бохум, Ван ден Берк ме је одвео у свој стан и ја сам одмах почео да идентификујем рукописе. Ван ден Берк их је износио појединачно. Већ први рукопис био је „Зборник попа Драгоља” из XIII века, чији су делови ушли још у XIX веку у славистичку науку, захваљујући пре свих Стојану Новаковићу. Био је власништво старе Народне библиотеке Краљевине Србије, а нестао је у току рата 1915. године заједно са педесетак најдрагоценијих рукописа из њене збирке.

Од тог тренутка расло је моје узбуђење, све док Ван ден Берк није изнео и последњи, десети рукопис. Предвиђања су се испунила. Свих десет рукописа припадало је старој Народној библиотеци, а траг им се губио у Првом светском рату. Посебно сам био обрадован када се међу овим драгоценим рукописима нашао и београдски Паримејник (српски кодекс из прве четвртине ХIII века).  „На крају”, рече срећни Ван ден Берк, „преостаје нам још једна повеља и онда је то крај”.

У тренутку сам помислио да ћу угледати чувену Хиландарску оснивачку повељу Стевана Немање која је такође, као и Мирослављево јеванђеље, дарована 1896. краљу Александру Обреновићу приликом његове посете манастиру Хиландару, а касније је доспела у власништво Народне библиотеке. У Првом светском рату евакуисана је из Београда. Нисам веровао својим очима да ту, преда мном, после пуних педесет пет година, лежи десет рукописа за које се веровало да су заувек пропали. Осећао сам се као да су рониоци из морских дубина из давно потопљених галија извукли изгубљено благо. Нажалост, повеља коју је донео Ван ден Берк није била Хиландарска већ Влашка из XVI века. Једва сам се некако смирио и замолио Ван ден Берка да одмах позове власника и да започнемо прве преговоре око откупа.

ДОЗНАО сам да је власник неки млади наставник у гимназији и да је вољан да ове рукописе прода. Он их је наследио од свог деде, „љубитеља уметности и трговца стоком”, а овај их је откупио од једног трговца са истока. Када се власник појавио најпре сам му рекао да је моја дужност да му поштено и отворено кажем какви су то рукописи и каква им је вредност.

Ја сам такође дужан, без обзира на исход наших преговора око могуће продаје, да у име науке захвалим породици која је овако драгоцене рукописе сачувала. То су заслуге које стоје ван сваке сумње. Млади власник ме је обавестио да су ови рукописи два пута извлачени из рушевина кућа у којима је породица становала, а бомбардоване су у Диселдорфу за време Другог светског рата од Англосаксонаца. Спреман је да рукописе уступи уз накнаду и да се они врате народу којем припадају. После овог увода осетио сам да је створено добро расположење. Било је дирљиво са каквом пажњом је Ван ден Берк пратио наш разговор. Непрестано је нешто узвикивао, трљао руке, тапшао обојицу по раменима. Укратко, понашао се као човек који и не сумња у повољан исход ових преговора. А за све то време ни реч није казана о цени коју тражи власник, иако је она, као неки Дамоклов мач, лебдела у ваздуху.

Како нисам имао овлашћења да ближе улазим у питање цене, непрестано сам одбијао власников захтев да му је саопштим. Покушавао је на све начине да је дозна, а ја сам истрајавао у томе да је не кажем, тврдећи да оно прелази моја овлашћења. На крају, стојећи већ у вратима, власник попусти и упита ме: „Добро, рећи ћу вам цену. Може ли ваша влада у Србији да за ове рукописе плати 100.000 марака? Одговорите ми само са да или не, а ваш одговор је необавезан.” Рекао сам му: „Пристајем да вам кажем, али, разуме се, необавезно, износ превазилази могућности владе у Србији.”

- „Реците ми, која је сума доле прихватљива?” Савлађујући се колико год сам могао више, одговорих: „Говорим вам необавезно, 60.000 марака.” Власник се најпре трже, а затим ми пружи руку и рече:

„Пристајем.” Тако је на моје највеће изненађење склопљен овај споразум. Било је већ два сата после поноћи. Раздрагани Ван ден Берк пожурио је да донесе некакав коњак, захтевајући да се преговарачи куцну чашама и да тако још једном потврде свој споразум.

Фото Народна библиотека Србије

ВРАТИО сам се у земљу обрадован и узбуђен пред чином враћања наших рукописа. Света Ђурић, коме сам реферисао о исходу преговора, одмах је о томе обавестио председника српске владе Миленка Бојанића. Захваљујући његовом разумевању, набављен је тражени новац и ја сам ради преузимања рукописа и исплате власника поново путовао у далеки Бохум. Ништа ми није било тешко. Рукописи су спаковани у један стари кофер који ми је дао Ван ден Берк и ја сам их предао амбасади у Бону на даљу надлежност. Власник ми је на крају целог посла отворено признао да се плашио да ћу у разговорима погрешити и на било који начин повредити част његове породице, која је те рукописе својевремено доиста откупила, јер је његов деда, иако је био трговац стоком, волео књиге и лепе ствари.

„Ми нисмо знали праву вредност ових рукописа”, рекао је власник, „није то знао ни мој отац, али је он увек говорио: ’Децо, ово су некакве старе и вредне књиге и молим вас да их сачувате.’ Радује ме што су враћене у Србију и што нису отишле у Америку, иако бих тамо добио можда и већу цену.”

СТРАДЊЕ КЊИГА

СУДБИНА  десет драгоцених рукописа, несталих у току Првог светског рата, верно одражава непрекидно страдање наше књиге. На целом подручју по којем се расуо српски народ она у потпуности суделује у његовом мучеништву. Овим простором није прохујао ниједан сукоб, ниједан ратни поход, ниједна похара а да се бес непријатеља није искаљивао и на српској књизи.

СУТРА: МУДРИ ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ВИДА РАНЕ СРПСКИ ЦРКВЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ЈУНАКА НАШЕ ДУХОВНОСТИ: Српска Књижевна задруга је основана на мудром идејном програму

13. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПУКОТИНЕ У ДРЖАВНОЈ ЗГРАДИ ПОСЛЕ ТИТА: Државни брод без кормилара, стремио је ка подводним стенама на којима ће се разбити

12. 07. 2023. у 18:00

Фељтон

2 0

ФЕЉТОН - ЗГУЖВАНИ МОЋНИЦИ НА ТИТОВОЈ САХРАНИ: Народ воли харизматске личности и оне му уливају и неко спокојство и сигурност

11. 07. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације