Фељтон

ФЕЉТОН - СТВАРАЛАШТВО ОБАВИЈЕНО ТУГОМ: Избегли Срби нису имали право да се школују и укључују у културни живот

Пише Ђуро ЗАГОРАЦ

09. 06. 2022. у 18:00

ОНИ Срби, из Велике сеобе, који су били "истоварени" поред мочвара Будима, испољили су право херојство.

ФЕЉТОН - СТВАРАЛАШТВО ОБАВИЈЕНО ТУГОМ: Избегли Срби нису имали право да се школују и укључују у културни живот

Да би преживели зиму укопавали су се у земљане заклоне. Градили су их голим рукама, без било каквог алата и неопходног дрвета. Прошло је доста времена док су ти заклони израсли у кућерке, а још више док нису стекли кров и врата. Руке су им биле једина алатка.

Руке, руке су говориле уместо њих. А оне су биле унакажене, осликавале су муку и срамоту која се скривала.

Општа карактеристика градитељства Срба, како оних под Турцима тако и оних у избеглиштву, била је: градити куће од земље и дрвета, брзо и јефтино. Такве су им биле и цркве, где је дрво било главни конструктивни елемент. Куће, као и цркве, биле су прилагођене начину живота, увек спремне за покрет. Тако су цркве брвнаре "за ноћ" измештане, па отуд уверења мање упућених да је црква "сама прешла", да је сама "прелетела". Та прилагодљивост условима живота је импоновала, била је потврда виталности и мудрости. Тек друга генерација у Сентандреји подизала је тврде цркве и куће на спрат.

У ИЗБЕГЛИЧКОЈ колони коју је предводио патријарх Арсеније налазили су се оспособљени иконописци. Најпознатији међу њима био је Остоја Мркојевић из једног црногорског братства. Према жељи и плану патријарха, Остоја је највише радио и стварао по црквама у Славонији. Много година касније, у Банату се огласио један модерни и даровити сликар Константин Данил. Њега су ликовни критичари у Пешти прогласили "српским Тицијаном".

У Великој сеоби било је монаха и свештеника који су носили вештину писања и појења.

Нису, колико се зна, познавали музичка писма. Српска музичка култура била је разапета између византијске, утемељене у Хиландару и у средњовековним манастирима, и нових облика са којима су се сусретали. Све до средине 19. века важило је "колико цркава и учитеља толико и појенија". Ново обликовање музичке сцене наступило је појавом младог и школованог Корнелија Станковића. Он је српско црквено појање нотама обележио, као и многе српске народне песме.

ИЗБЕГЛИЧКА траума све више се исказивала и у уметничким делима, нарочито код сликара.

Један од најболнијих крикова изнедрила је и поезија. Кроз поему "Плач Сербији" то се и најпотресније изрекло. Ова непотписана тугованка се појавила 1762. Подсећала је на дело пророка Јеремије. Накнадно је откривен и њен аутор, Орфелин.

А ко је био Орфелин? Реч је о избегличком потомку рођеном у Вуковару 1726. од оца Јована, док му име мајке хроничари нису забележили. Крштен је као Захарије Стефановић.

Касније је крсно име ојачао надимком Орфелин. Претпоставља се да му је то могло бити црквено име, али и да га је одабрао сам или да му га је околина прилепила. Везује се и за грчку реч орфелинт - сироче. Тек, Орфелин се прочуо даље од Захарија.

Орфелин је радио и стварао, а круг његових интересовања је запањујући. Био је песник, историчар, животописац, бакрорезац, калиграф, картограф, писац школских и природњачких књига, физичар, састављач календара, виноградар, писац политичко-социолошких студија, полемичар... Говорио је латински, путовао. У Венецији се осећао као у родном Вуковару. Ту је 1768. издао први број "Славеносрбског магазина", првог часописа код Јужних Словена. Колико је само захтевао рада и новца тај подухват. Први је написао и издао српски Буквар.

Орфелину је признато и право зачетника епохе барока код Срба, која је значила преокрет у српској култури 18. века, кад се прешло са теолошких и хришћанских на световне и грађанске теме. Избегличка туга га је пратила од колевке, она га је подстицала на рад, али и душу прогонила. Умро је Орфелин у 59. години на манастирском поседу код Новог Сада, одбачен и заборављен. Многа своја дела није потписивао. Намерно? Орфелин је био прва српска енциклопедија знања, покретна. Проглашен је Србином 18. века и увршћен у сто најзнаменитијих Срба свих времена.

ПАТРИЈАРХ Арсеније IV (1698-1748) следио је политику свог ранијег претходника, Арсеније III, за октаву ратоборнијег. Чим је проценио да је куцнуо час, патријарх је позвао Србе на побуну против Турака. Побуна се уклапала у стање које је следило, Аустрија и Турска су 1737. поново заратиле. И овај Арсеније је призивао помоћ европских хришћана, без којих се Турци са Балкана нису могли протерати.

То је био услов да би се Срби избавили ропства и успоставили своју изгубљену државност.

После две године борби и страдања, Турци су остали непоражени, сан и план патријархов је пропао. Шта му је у тим околностима ваљало чинити?

Арсеније (Јовановић) био је родом из Рашке. О његовом животном путу мало тога, готово ништа, није остало забележено. Зна се да је рано постао митрополит рашки и да га је тадашњи патријарх Мојсије (Рајовић) узео за свог помоћника, а онда и одабрао за наследника. Године 1725. Арсеније је писмом обавестио све, које је сматрао важним, да је он постао нови патријарх Српске православне цркве, Арсеније IV. Био је од ретких који није путовао у Свету земљу, Русију, а ни у Хиландар.

ЧИМ су се Срби дали на устанак, Турци из Новог Пазара су одлучили да јавно погубе патријарха, да га обесе. Он је то благовремено дочуо и успео је да измакне у Црну Гору и да избегне омчу око врата. То му је само одложило муке које су следиле: две царевине су склопиле 1739. нови мир, а Арсенију и ратоборним Србима је преостало да спасавају живе главе... Вођени нагоном за животом формирали су избегличку колону, налик оној из 1690.

За спас су одабрали исти пут, на север ка својима...

О овом покрету народа из Старе Србије остало је мало сведочења. Чак нема ни процене колико је било душа у тој колони, зна се да је било и Арнаута. Зна се и да су их Турци пресрели у селу Лелићу код Ваљева и да су многе побили и похарали. Не зна се како је патријарх избегао заробљавање и вешалиште које му је било намењено. Преживели су успели да пређу Саву и домогну се равног Срема.

Поглавар српског народа

УМЕСТО Арсенија IV Турци су на чело Пећке патријаршије довели Грка Јанићија III и тиме прекинули сваку везу између Карловачке митрополије и Пећке патријаршије. Срећна околност је била да је царица Марија Терезија признала Арсенију Јовановићу патријаршко достојанство, поставила га за поглавара над целим српским клиром и народом у њеној царевини. Нешто касније, царица Марија је потврдила привилегије које су њени претходници дали српском народу. Да ли је Арсеније IV успео и оно што није Арсеније III, да Срби могу похађати католичке школе и факултете, да могу бар у "шопинг" да иду у царски Беч, хроничари нам о томе ништа нису оставили. А Арсеније IV је кратко поживео, умро је у 50. тако да је кратко уживао привилегије и није имао времена да код царице искамчи још неку погодност, бар ону - да Срби не буду прозивани као "шизматици".

СУТРА: Ударио Голијат на Давида