ФЕЉТОН - УЧВРШЋИВАЊЕ ВЕЗА СА РУСИЈОМ: Српски свештеници су доприносили духовном животу Русије

Милош Ковић

28. 02. 2022. у 17:00

ПАТРИЈАРХ Пајсије је, у години оснивања Конгрегације за пропаганду вере (1622), успоставио непосредне везе Пећке патријаршије са Русијом, које од тада више неће бити прекидане.

ФЕЉТОН - УЧВРШЋИВАЊЕ ВЕЗА СА РУСИЈОМ: Српски свештеници су доприносили духовном животу Русије

ТРАДИЦИЈА Патријарх Гаврило Рајић

Тада је у Москву послао вршачког епископа Атанасија са, судећи по оскудним сачуваним подацима, политичком мисијом. Већина потоњих иницијатива Српске цркве у Русији следиће образац тада постављен. Њихов циљ био је да увуку ову православну царевину, као заштитницу истоверних Срба, у балканска збивања, али и да добију материјалну помоћ за Патријаршију, изложену притисцима Турака, Грка и римокатолика.

Пут ка Русији водио је преко османских аутономних кнежевина Влашке, Молдавије и Ердеља, као и пољско--литванске Мале Русије. На руској граници, и поново у самој Москви, у Посланичкој канцеларији, претечи руског Министарства спољних послова, српске владике и монаси детаљно су испитивани о политичким вестима из њихових крајева и земаља кроз које су на свом путу пролазили. Дешавало се да су, због мањка обавештења датих царским службеницима, били враћани са границе, без икакве помоћи и милостиње.

МИСИЈЕ Српске цркве од почетка су биле повезане са ширењем Русије и њеног утицаја ка југу и југозападу. Ту је она одмеравала снаге са Пољско-литванском државом, Кримским Татарима и Османским царством. Српски патријарси блиско су сарађивали са црквом у Малој Русији и са запорошким козачким хетманима, који су се тада окретали против пољско-литванских власти и, као и Срби, под римокатоличким притиском, све чешће за помоћ обраћали Русији. Само две године после посете епископа Атанасија кијевском митрополиту Јову Борецком, овај ће Русији упутити молбу да под своје окриље прими малоруски народ и запорошке козаке (1624).

Епископа вршачког Атанасија примиће сам цар Михаило Романов. Утисак да је српски владика био у политичкој мисији појачава чињеница да није тражио нити добио било какву материјалну помоћ. Две деценије касније, патријарх Пајсије је митрополита скопског Симеона послао у Москву управо са циљем добијања сталне материјалне помоћи за Српску цркву.

ОПРЕЗНУ спољну политику патријарха Пајсија наставио је Гаврило (Рајић) (1648-1656).

Патријаршија није стала ни на једну страну у Кандијском рату Турске и Венеције (1645-1669), који је покренуо масе српског становништва на Јадрану и у његовом залеђу.

Кандијски рат је, међутим, отворио нови простор за деловање Римске курије на Балкану.

Под њеним притиском, увек у материјалној изнудици, патријарх Гаврило је примао папске изасланике врло благонаклоно, док је, у исто време, учвршћивао везе са Русијом. Усред поодмаклих преговора о унији, напустио је Пећ и појавио се у Влашкој (1653). У мисији измирења између Влашке и запорошких козака, у коју га је послао влашки војвода Матија Бесараб, стигао је потом у Малу Русију, код хетмана Богдана Хмељницког. Одатле је, међутим, продужио ка Москви, носећи са собом и писмо Хмељницког упућено руском патријарху. Протоколи московске Посланичке канцеларије показују да је патријарх Гаврило претходно, из Молдавије, преко требињског митрополита Арсенија, јавио цару Алексеју I о пољским покушајима да постигну савез са Турском, али и о заузетости турских снага на млетачком ратишту. Исувише уплетен у сложене дипломатске игре, митрополит Арсеније ће недуго затим бити затворен у један манастир, где је и умро.

И ПАТРИЈАРХ Гаврило је прошао кроз процедуре Посланичке канцеларије, да би га у фебруару 1655. примио цар Алексеј I. Био је то први сусрет између једног руског цара и српског патријарха. Из сачуваних фрагментарних података историчари су закључили да је циљ његове мисије била сарадња православних народа и земаља (Србија, Влашка, Молдавија, Мала Русија са запорошким козацима), под окриљем Русије. Управо тада (1654), Хмељницки и његове запорошке земље признале су власт Русије. У исто време, са Пољском је започет рат после кога ће лева обала Дњепра и Кијев остати у рукама Русије (Примирје у Андрусову 1667). Преговори са Србима могли су да значе припрему за ширење утицаја на православне балканске земље.

Патријарх Гаврило је, путујући у Русију, тврдио да је његов циљ било прикупљање милостиње. Када је стигао, рекао је да је "отишао из своје земље од насиља неверника".

ПРЕКИНУТИ ПРЕГОВОРИ О УНИЈИ

У ВРЕМЕ патријарха Максима коначно су прекинути преговори о унији са Римском куријом. Чак су у Рим стално стизале жалбе римокатолика са подручја Пећке патријаршије, од којих је Максим наплаћивао дажбине, рукополагао им свештенике и делио им парохије. Рањивост Патријаршије према папама умањена је захваљујући успесима Максима у унапређивању њеног материјалног положаја.

Као и његови претходници, тежње своје цркве и своје сопствене представљао је кроз историју српских владара и светитеља.

У Москву је донео, поред осталих и Житије и повјести свјатих цареј сербских и патријархов.

Поред осталог, покушавао је да ту штампа и православне приручнике против "латинске јереси". У намери да у Русији остане, међутим, своју пратњу је вратио у Пећ и поручио да се тамо бира нови патријарх.

У једном тренутку патријарх Гаврило је заступао самог руског патријарха Никона и рукополагао руске свештенике. Учествовао је и на сабору 1655. године, на коме су усвојене далекосежне реформе руског црквеног и духовног живота. Већ 1656. патријарх Гаврило је, међутим, одлучио, да се врати у Србију. Слично патријарху Јовану, и патријарх Гаврило ће своје учешће у надметањима Великих сила платити главом. Под оптужбама за сарадњу са Русијом, задављен је 1659. у Бруси.

ПРИСНОШЋУ са Русијом патријарх Максим (1656-1672) је настојао да не изазива непријатељство Турака. Захваљујући успостављеним везама, међутим, српске владике и монаси настављали су да стижу у Москву. Вршачког митрополита Теодосија, који је у Москву дошао по милостињу, цар Алексеј I је, пошто је 1667. године свргао Никона, поставио за "мјестобљуститеља" руског патријаршијског трона. Као потоњи белгородски и обојански митрополит, Теодосије ће се придружити дугом низу српских свештеника који су се вековима настањивали у Русији, доприносили тамошњем духовном животу и били постављани на високе положаје у руској црквеној јерархији. Везе Срба са Русијом зато су биле дубље од реалполитичких односа "малог народа" са једном од Великих сила.

Митрополит ердељски Сава Бранковић је 1668. примљен у аудијенцију код цара Алексеја I да би му изнео план ослобођења Срба и осталих православних балканских народа. Био је то први познат, писани план ослобођења који су Срби поднели на руском двору. Сложеност Савиног положаја показивала је и чињеница да је у Москву стигао са писмима препоруке ердељског кнеза, пољског краља и кијевског митрополита, који нису знали за праву природу његове мисије. Цару је предлагао да се, уз помоћ Русије, на оружје заједно подигну Срби, Бугари и Румуни. Тако је, непосредно после примирја у Андрусову, Русија требало да настави свој продор ка југозападу. Време је потврдило вести о окретању козака Турцима, које је митрополит Сава саопштио цару Алексеју I. У Савиној свити тада се налазио и његов млађи брат Ђорђе, потоњи српски деспот, који ће братовљев план узети за основу свог политичког програма.

СУТРА: Велики успон Аустрије и Русије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

САД И ТЗВ. КОСОВО ХОЋЕ ДА ИМА СОПСТВЕНУ СРЕБРЕНИЦУ! Председница лажне државе у перфидној игри оптужила Београд

ПРЕДСЕДНИЦА лажне државе Косово Вљоса Османи, и поред тога што још нису прескочили последњу станицу ка чланству у Савету Европе - гласање на Комитету министара 17. маја најављује да ће породице несталих моћи да туже Србију Европском суду за људска права за повреду права на живот њихових најмилијих.

29. 04. 2024. у 07:00

Коментари (0)

СКАНДАЛ У СРБИЈИ: Потукли се родитељи фудбалера из Црне Горе и Русије, повређена и деца (ВИДЕО)