Нина Нешковић: Одрастамо у инстант култури

ЈОШ као мала, одрастајући у Батајници, Нина Нешковић је маштала да постане глумица. Као мало "већа", кад је већ дошло време за избор факултета, знала је - глума или ништа. И добро је што није имала алтернативу. Јер је чим је закорачила на сцену добила епитет "глумица која обећава".

Занат је крала од најбољих - студије је завршила на Факултету драмских уметности у класи професора Драгана Петровића Пелета, који, сада је већ јасно, не уме да "избаци" лошу класу. Узоре нема, али човек због ког је заволела глуму и ком се нескривено диви је Небојша Глоговац.

Глуму је изабрала јер жели да разуме човека, не да га осуди. Зато јој се улога проститутке Маје у серији "Државни службеник" свидела. И десила јој се у правом тренутку.

- На кастингу сам пробала само улогу Маје и први импулс ми је рекао да ће бити добро - каже Нина у разговору за "Новости". - Док сам градила њен лик, трудила сам се да не буде стереотип, проститутка која већ нешто означава својом професијом, већ живо биће које има емоције и доживљава све што и други људи. Имам утисак да смо препуни предрасуда и да пречесто осуђујемо друге. Зато су мени људи са маргине занимљивији за играње, прижељкујем такве улоге јер кроз разумевање туђег живота заправо упознајемо и себе.

* Нисте се штрецнули кад сте у сценарију видели провокативну сцену која је "отворила" серију?

- По природи сам веома стидљива, као сигурно и сви глумци. Комплетан ауторски тим и читава екипа су били сјајни и трудили су се да ми буде удобно, тако да је непријатност брзо нестала. Маја ми се десила у правом тренутку. Да ми је Гага Антонијевић ову улогу понудио одмах по завршетку факултета, не знам да ли бих имала довољно самопоуздања и вере у себе да је прихватим. А добили смо одличан пројекат. Доказали смо да и у Србији може да се направи уверљива прича о тајним службама, да не делује наивно, чега смо се прибојавали.

Прочитајте још - Серија за младе: Како преживети Београд

* У серији "Преживети Београд" чека вас потпуно другачија улога - девојке која из мале средине долази да освоји престоницу.Да ли је теже Београђанима или онима који долазе из унутрашњости?

- Ружица је из села поред Крагујевца и долази у Београд да студира. Она је борац, као и многи људи које знам, а који су дошли са стране. Не бих да генерализујем, али имам утисак да су ти људи мање размажени, амбициозни у најбољем смислу и ништа не препуштају случају. Дивим им се. И једва чекам почетак снимања. У току су припреме и веома сам срећна што ћу радити са Ђолетом Станимировићем, који је био довољно храбар да главне улоге повери људима без искуства.

* Каријера вам је у узлету. Плашите ли се, ипак, тренутака кад ћете чекати да зазвони телефон питајући се да ли сте изабрани за одређену улогу?

- У глави сам спортиста и дисциплинована сам. Сигурно ћу наћи начин да се бавим овом послом. Већ сам ангажована у две независне продукције, у представама "Јами дистрикт" и "Смрт фашизму! О рибарима и слободи" и знам како је радити у герилским условима. Убеђена сам да свако може да нађе начин да ради оно што жели. Више се плашим да ли ћу имати могућности да свему будем посвећена. Сад је све интензивно и брзо се дешава. Ускоро почињемо пробе за представу "Сан летње ноћи" у Народном позоришту са Коканом Младеновићем, а паралелно у јуну почиње снимање серије "Преживети Београд". Тога се плашим, јер шта год да радим, волела бих да радим искрено и до краја.

* Вашу генерацију оптужују да је незаинтересована, површна, аполитична.Каква је заиста генерација рођена у Србији 1992. године?

- У неком смислу јесмо размажени, површни и све бисмо одмах јер одрастамо у инстант култури. То је проблем наше генерације, али не мислим да су млади данас лошији. Напротив. Има оних од којих може много да се научи. Можемо да променимо неке ствари за које кривимо наше родитеље. Наш проблем је, нажалост, то што брзо заборављамо, много тога не знамо или стварима површно приступамо, па онда из тога настају национализам и мржња. О томе говори представа "Јами дистрикт", коју са успехом играмо по целом свету. Ми смо као генерација затровани, али људи су људи, одакле год да долазе. И зато је важно, не само за глумце него за целу генерацију, да радимо на себи, мора све да нас интересује да бисмо били свесна бића која мисле својом главом. Без тога смо као крдо које слепо прати нешто.

* Верујете ли да уметност мења свет?

- Сигурна сам у то и зато се и бавим овим послом, мада мислим да глума није класичан посао, већ начин размишљања - како гледаш људе, шта те "дира", шта ти буди емоцију. И кад радиш искрено, мора нешто да се деси, макар код петоро људи у публици.

Прочитајте још - Српски кримић о тајним агентима

* А верујете ли да ће нама једног дана бити боље?

- Жао ми је што млади у овој земљи не могу да се искажу, а кад оду преко, веома брзо постају успешни. Један пријатељ је овде радио као вајар и у школи као наставник за мизерну плату. Онда је отишао у Кину, почео да предаје енглески деци и за седам месеци проглашен за најбољег учитеља. То је поражавајуће. Али некако верујем да ће бити боље. Мора.

НЕМА МЕСТА ЗА СУЈЕТУ

ДРУГАРИЦЕ са класе Јовану Стојиљковић и Марту Бјелицу, са којима живи, Нина доживљава као чланове породице. У тој сложној фамилији, места за сујету нема, можда и због лекција које су савладале на часовима Драгана Петровића Пелета.

- Запамтила сам час кад четворо од нас осморо није донело задатак и Пеле је рекао: "Довиђења, данас немамо час". Био је то тренутак одрастања у ком смо схватили да ако се не држимо као група, не постојимо. Пеле се увек трудио да не издваја никога, већ да прави тим и зато је свака његова генерација успешна. И Милош Биковић, који нам је био асистент, доказао је исто то када је почео да ради у Русији, па повукао све колеге са собом.

ТУРИСТИЧКИ ВОДИЧ УЗ БРАТА

ЛЕТИ Нина ради као туристички водич у братовљевој агенцији и странцима показује лепоте Србије, од Увца до Саве и Дунава.

- Странцима је невероватно да ми не користимо то што наш град лежи на две реке. Моји другари су изненађени кад им причам о Галијашу, најлепшем месту на Дунаву, где се мрести риба и које се налази на само километар ваздушном линијом од Калемегдана. Неколико година се бавим и кајаком. Уз брата, који је алпиниста, стекла сам огромну љубав према природи. То је место на ком се, поред позоришта, осећам најпријатније на свету.