ПРИЧЕ ИЗ ВОЈВОДИНЕ: Слама каже оно што речи не могу

НА северу Бачке о слами се говори са таквим пијететом да сува стабљика жита може слободно да се пише великим словом. Не само да има посебно место у сеоским домаћинствима већ је и кичица самоуких уметница - сламарки, које од ње праве истинска уметничка ремек-дела и разне употребне предмете.

Нису пре више од два века сеоске жене, махом Буњевке, имале како да манифестују свој раскошни таленат. Није било боје и других материјала, а конац за вез био је привилегија имућнијих. Али су имале родну земљу, а на њој жито које их је све хранило. Тако су, док су чувале гуске на стрништима, почеле да плету оним што су имале напретек - сламом која је остала после риса, како овдашњи Буњевци зову жетву.

Сламу, са које су скинуле остатке земље и који коренчић, потапале су у воду све док не би омекшала толико да може да се раздвоји “месо” од омотача. Тако су настале тракице, које су оне тада пресовале и обликовале прстима. Спретношћу која оставља без даха, правиле су украсе за косу, брошеве, венчиће, украшавале своје домове... Девојке су у време зрења плеле прстење од сламе, или перлице од неколико класова, да би даривале и обрадовале драге особе. Посебно је било весело уочи жетвених свечаности, које су се тада одржавале на салашима, када би оне исплеле венац којим су китиле шешир првог рисара. За све остале плеле су перлице с класовима и трудиле се да они буду што лепши. Мало помало, поред употребних, настајали су и уметнички премети.

Прекретница у овој врсти уметности десила се 1911. године, када је свештеник Блашко Рајић у суботичкој Цркви Светог Рока приредио прву Дужијанцу, као народну и црквену литургијску свечаност. За ту велику и веома важну свечаност исплетен је велики венац од жита, окићен ружицама. То је полако постајало традиција, а онда је уместо венца од жита исплетена круна, која је из године у годину постајала све лепша и раскошнија...

Прочитајте још - ВОЈВОЂАНСКЕ ПРИЧЕ: Намигуша у камену

Али жене нису чекале август да би своје умеће представиле на Дужијанци, већ су током целе године стварале. Њихов рад није остао непримећен и у оквиру Хрватског културно-просветног друштва “Матија Губец” у Таванкуту 1961. године почео је рад жена сликара - наивних уметница названих “сламарке”. Годину дана касније, настала је прва слика од сламе “Рит”, коју је израдила Ана Милодановић.

Прочитајте још - ВОЈВОЂАНСКЕ ПРИЧЕ: Поп творац чувеног хита

Ликовни критичари дочекали су је речима хвале и тако дали крила и осталим самоуким уметницама - сестрама Ани, Ђули и Тези Милодановић из Жедника, па Кати Рогић, Мари Ивковић Ивандекић, Матији Дулић и Рушки Пољаковић из Ђурђина, Марги Стипић, Аници Балажевић, Ани Црнковић и Марији Војнић из Таванкута, Тези Вилов с Бикова и Ружи Сарић, Јозефини Скендеровић и Емини Сарић из Суботице и многим другима. На њиховим сликама било је све оно што их окружује - салаши, ђермови, њиве, торањ Градске куће...

У радионици у Таванкуту,фото Ј.Л.

Како је било некада, тако је и данас.

У Суботици и околини има неколико секција и удружења сламарки, а поред престонице Таванкута, вредне и креативне жене стварају и у Ђурђину, Бајмоку, Чантавиру.

Салаш на зиду Кате Грубер,фото Ј.Л.

- Да би направила добру слику од сламе, сламарка најпре мора да зна лепо да црта да би израдила оно што жели да прикаже. Када графитном оловком нацртам мотив, онда се на њу лепи слама, која је претходно омекшана и распеглана - објашњава нам Ката Грубер, показујући слике и минијатуре од сламе, којима се може украсити готово све. - На сликама се не користи боја, већ се сенчи различитим врстама пшенице. Од неких остаје светлија, а од неких тамнија слама. Скалпелом се секу танке нити које се лепе на слику. Због своје специфичности, слике су тродимензионалне.

Новогодишња јелка окићена украсима од сламе и кугле украшене сламом,фото Ј.Л.

Сламарке кажу да је за “сликање” најбоља слама од домаће пшенице, зване банкут, која лако полеже. Наравно, може се користити и слама новијих врста, као и слама од јечма или зоби, управо ради постизања нијанси. Горњи чланак, први испод влата, најтањи је део сламке и служи за плетење. Плести се може са две па до 15 сламки, зависи од тога шта се жели. Други чланак испод влата може да се користи и као плетиво, али и за “сликање”.

Салаш на слици и у сећању,фото Ј.Л.

Уметничког дела нема без сламе, али ни без стрпљења, уверене су ове талентоване и вредне жене.

- Заборавили сте најважнији чинилац - љубав према уметности и крају у коме сте рођени и провели најлепше дане. Слике од сламе сам почела да израђујем да бих свом сину представила лепоте салаша где сам одрасла, као и послове које су обављали моји родитељи да би нас отхранили. Оно што не умеју речи, каже слама - додаје Ката.

Јелена Бедалов израђује украсе,фото Ј.Л.

- За једну већу слику потребно је око пола године преданог рада. Често огрубе прсти, некад чак знају и да заболе, али то све ишчезне пред лепотом завршеног уметничког дела. Жао ми је што младе жене сада немају времена, а ни стрпљења да се посвете овој уметности која не само да оплемењује душу већ нас враћа коренима...

Салаш са ђермом,фото Ј.Л.

СИНАГОГА

ПОВОДОМ завршетка радова на реконструкцији Синагоге у Суботици, сламарке из Удружења “Луса” направиле су овај сецесијски бисер од сламе. Величина слике је 80 пута 50 центиметара, а вредне сламарке су је радиле неколико месеци.

Синагога

ТИЈАРА НА ПОКЛОН ПАПИ

ПОЗНАТА је и прича о тијари, коју су Тавакућанке поклониле папи Павлу шестом, када су ишле на ходочашће. Међутим, када је редитељ Бранко Иштванчић, за потребе свог документарног филма “Од зрна до слике”, желео да сними ту тијару, у Музеју у Ватикану нису могли да нађу таванкутску круну. Дугим истраживањем се дошло до сазнања да је грешком, тијара од сламе отишла у део музеја у коме су се налазили предмети из Азије. Грешка је исправљена и тијара је враћена тамо где припада.

Дужијанца не може без венца за младожењу,фото Ј.Л.

ФИЛМ У МОНТРЕАЛУ

ДУГОМЕТРАЖНИ документарни филм Бранка Иштванчића “Од зрна до слике”, копродукција Србије и Хрватске, који представља уметност сламарки, приказан је на Фестивалу у Монтреалу и то у главној такмичарској селекцији.

Чобанин као мотив,фото Ј.Л.