ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Ни колач, ни огледалце

Влада Петрић је, можда, једини пронашао успешну формулу да постави "Театар Јоакима Вујића", почетком шездесетих, у Атељеу 212. За свој јубилеј, на Сретење, Књажевско српски театар је одлучио да на репертоар стави Јоакимове "Негре", у режији Анђелке Николић.

Сентиментална, "поучитељна" прича о црним робовима, које Американци израбљују на плантаи шећера је далеко од тога, да није актуелна. Ми, Срби смо, дакле, ти робови, за које "Европа сузе нема". Редитељка Анђелка Николић је добро уочила ову савременост, али ју је у својој представи или сувише грубо, плакатски, документарно наметала, или је,почесто, од ње и одустајала, у муци да Јоакимово "дејствије" прикаже као драмску радњу.То се показало као лоше за представу, која је режирана као позоришна истина, не као персифлажа. Ни онда, на сцени дворског позоришта Милоша Обреновића, мучени Јоаким Вујић није могао радњом да држи пажњу гледалаца, који су више волели да гледају слона, него шта се на сцени догађа. Зато је ту био Јосип Шлезингер, композитор, увек спреман да "ускочи" с музиком, леком за сваку, па и црначку душу. Чини се да је било боље увести више сонгова,можда госпела, у анахрони дијалог, да би посредност певања дала значај неуверљивом дијалогу.

Прочитајте још - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Живети, мислити, осећати, шта је мучније?

Посебан проблем је било то што се говор, сасвим разумљив на сцени, "преводио" у титлу на савремени српски језик. А шта је то требало тако тачно разумети? Унутрашњи ток свести, важне чињенице...?! Тај штос је одвукао пажњу гледалишта са евентуалне алегорије на данашње страдање робља под америчком и европском чизмом. Јер, оно што је било битно истаћи, Сретењски устав, донет на дан када је основан Књажевско српски театар, први је гарантовао равноправност свима, иако само петнаестак дана. Али, далеко од тога да је то била новост, па и Јоаким Вујић је 1821. године "Негре" написао под утицајем пароле "Једнакост, слобода, братство", Француске револуције!

Никола Милојевић, Иван Видосављевић, Петар Лукић, Ненад Вулевић, Здравко Малетић, Чедомир Штајн, Исидора Рајковић и Душан Станикић су се, међу тршчаном сценографијом Ане Колбјанове, батргали, рекло би се, прилично несигурни у то да ли су у реалности, или у постдрамском театру, коме је само порука важна.

Могућно је да крагујевачки театар, најстарији у нас (1835.), увек треба да има на репертоару неку представу по Јоакиму Вујићу, због чистоте, аутентичности, романтике и човекољубља његовог... Али, свакако, у добро промишљеном "кључу", без додатака и садржаја, којих, ако их неко воли, има много у другим драмским текстовима, а нарочито у масмедијима и у нашем реалном животу.