Stojčov: Karate mi je dao sve što ne bih imao da nisam u njemu

U eri rijalitija, poremećenih sistema vrednosti i roditeljskom svakodnevnom borbom za rešavanjem egzistencijalnih pitanja, jako je teško izdići se i u tinejdžerskom dobu krenuti putem koji je već dobrano utaban mukotprnim radom i velikim odricanjima.

“Večernje novosti” kao jedan od najuticajnijih listova i kao medij koji propagira vrednosti drugačije od onih koje se danas nameću mladim ljudima, želi da pruži prostor talentovanim i uspešnim sportistima koji upornošću i velikom željom ostvaruju izuzetno zapažene rezultate u sportovima koji u Srbiji ne spadaju među najpopularnije i za koje se ne može reći da su profitabilni.

Mladi karatista Karate kluba Studentski grad Uroš Stojčov pronašao je sebe u ovoj veštini u najranijem detinjstvu, rešen da se jednim od najmasovnijih sportova na svetu posveti do kraja života.

- Roditelji su me već sa četiri godine odveli na trening u KK Kolos, i veoma brzo sam se pronašao u karateu. Iako mi nije pružio neku materijalnu korist, karate mi je dao sve što ne bih mogao da dobijem da nisam u njemu. Proputovao sam pola sveta, stekao mnogo prijatelja, velike radne navike i puno uspeha – kaže za “Novosti” Uroš.

Pored obaveza na treninzima, koje ima dva puta dnevno, talentovani karatista je redovan student druge godine Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, a rešio je da uplovi i u trenerske vode, što mu ne ostavlja previše vremena za druženje i provod sa vršnjacima. Ističe, nije mu žao.

- Imam veoma malo slobodnog vremena, teško je uskladiti sve obaveze, kao i mojoj okolini da razume sve to. Postaneš drugačiji čovek u odnosu na većinu, sa drugačijim interesovanjima i potpuno drugačijim vrednostima u odnosu na one koje se danas ističu u prvi plan. Ipak, drugari koji su odrasli samnom razumeju moje obaveze i to što se u pripremama za takmičenja ne vidimo po dva, tri meseca.

Trenerskim pozivom bavi se uporedo sa takmičenjima. Iako još uvek nije ozbiljnije zakoračio ni u seniorsku konkurenciju, Uroš je već sada odredio poziv kojem će se odazvati kada dođe vreme za kraj profesionalne karijere.

- Veoma me zanima taj posao, kažu da ću biti dobar trener. Imao sam sreću da radim sa vrhunskim stručnjacima. Dugo godina trener mi je bio profesor Srećko Jovanović, fizičku pripremu obavljam sa kondicionim trenerom Srđanom Jovovićem, koji je trenutno na doktorskim studijama, a zanat “kupim” i od sparing partnera i starijeg kolege iz reprezentacije, nekadašnjeg svetskog prvaka, Dejana Umičevića, koji mi pomaže da što lakše i bezbolnije uđem u seniorsku konkurenciju – kaže Stojčov, kojem je teška povreda kolena (meninskus prim.aut.) samo ubrzala odluku da već u ranoj fazi života počne sa sticanjem trenerskog znanja i iskustva.

- Bavim se karateom 15 godina i kroz to sam odabrao svoju profesiju. Smatram da sam dovoljno dobar i obučen, a kroz fakultet ću još više nadograditi svoje znanje da budem dobar trener. Želim da napredujem u tome i da se kasnije, kao uspešni sportista, ostvarim i kao uspešni trener. Mislim da je to moj put, želim da stvaram nove mlade talente i sportiste i pomognem im na najbolji mogući način.

Uroš je prošao sve uzrasne kategorije reprezentacije Srbije, bio je juniorski i kadetski prvak države, seniorski vicešampion Srbije postao je sa samo 18 godina, iako se u najjaču konkurenciju ulazi tek sa 21. Bio je treći na regionalnom šampionatu Evrope, četvrtfinalista kadetskog EP i učesnik SP za juniore. Svi ti uspesi, kao ni nedavno osvojeno treće mesto na Premijer ligi Srbije sa veoma mladim timom, niti preko 200 osvojenih medalja na raznoraznim turnirima u zemlji i inostranstvu, ipak, ne mogu da pruže talentovanom karatisti bezbrižne pripreme za izazove koju mu slede.

- Veoma je teško doći do novca i sredstava za takmičenje, pripreme, opremu, ishranu, suplementaciju, sve što nam je potrebno da bi se na nekom prvenstvu pojavili maksimalno spremni. Zbog toga što je karate sport koji nije popularizovan teško je doći i do sponzora. Čelnici saveza nam pružaju podršku koliko mogu, a sve ono što savez i klubovi ne mogu da nam plate moramo sami da nadomestimo. Selektor Goran Šćepanović se trudi da mladima pruži priliku da učestvujemo na velikim takmičenjima kako bi kasnije postali što bolji takmičari.

I pored veoma nezahvalne situacije, perspektivni i ambiciozni mladić s osmehom priča o motivima koji ga vuku napred i ne daju mu da odustane od svojih snova i ciljeva.

- Motiv nalazim u tome što kada popričam sa starijim ljudima, koji su nešto prošli u životu, okarakterišu me kao nekoga ko je napravio neke uspehe, ko želi da napreduje i kao nekoga ko se razlikuje. Stekao sam dobre prijatelje na takmičenjima i treninzima. To je nešto što ne može niko da mi oduzme, nešto što bi trebalo da bude smisao života. Takođe, i kada se napravi neki uspeh, to je nešto što ne može da se meri ni sa čim, nešto najlepše što sam doživeo u životu – ističe Uroš Stojčov, uz poruku mladim ljudima u Srbiji da se što više druže i provode vreme zajedno na način koji će za njih biti najkorisniji.